Поводом обиљажава великог јубилеја 800 година аутокефалности Српске православне цркве, у сусрет прослави Светог Симеона Мироточивог, рођеног на Рибници (данашња Подгорица), који је патрон Митрополије црногорско-приморске, гост радија „Светигора“ био је игуман манастира Студеница архимандрит Тихон (Ракићевић). Са њим је о Студеници, животу у „манастиру свих српских цркава“, моштима Светог Симеона Миротичивог и њиховим чудесима, као и о новом целокупним издању Типика Светог Саве, разговарао отац Никола Пејовић, главни и одговорни уредник „Светигоре“:
- Оче Тихоне, Студеница је, не без разлога, названа „мајком свих Српских цркава“.
– Градњу манастира Студеница, његово оснивање и околности у којима се градио, први је описао Свети Сава пишући Немањино житије у Студеници око 1208. године. Многе околности око градње манастира и око тога шта се тада дешавало познате су нам баш из тог дијела. Сава је писао Немањино житије као прво слово Студеничког Типика, и оно се састоји из два дијела – прво је градња манастира Студенице, а друго Немањино житије. И од тада па надаље, од доласка Светог Саве, Студеници је нагло порастао значај. У новије вријеме због великих умјетничких остварења која су овдје заиста добро сачувана, као и због многих других ствари, Студеница је интересантна свима. Народ вјерни у Студеницу долази ради молитве, ради богослужења, поклањају се и цјеливају мошти светитеља. Ту је Немањин гроб, мошти Немањиног сина, брата Светог Саве – Стефана Првовјенчаног, мошти преподобне Анастасије, мајке Светог Саве. У Студеницу долазе и људи из читавог света, у посљедње вријеме све је више Кинеза. Они ову светињу доживљавају на неки други начин. Они читав овај комплекс, овај мир и атмосферу доживљавају другачије, радују се умјетности, радују се миру и радују се древности. На разне начине, разни људи имају корист од ове светиње.
- Мошти Светог Симеона Мроточивог које нас призивају на братско мирење и слогу, на чудесан начин су дошле, и тај епитет Мироточиви нарочито се пројавио управо у Студеници. Да ли људи свједоче, пишу о чудесима Преподобног Симеона?
– О томе су писали још писци житија. Свети Стефан Првовенчани, док је био жупан, писао је Немањино житије и описивао те догађаје и Немањина чуда. Прво Немањино житије је писао Свети Сава за Студеничко братство, малу заједницу. Све у том житију је усмјерено монасима Студенице као слушаоцима. На почетку каже „Оче благослови“, значи читало се јавно као што налаже Типик, више пута годишње и за прославу ктитора, и све се односи на њих…Каже се: У овој цркви, овај наш манастир, ово наше братство, наш отац итд.. А житије које је писао Стефан Првовенчани било је намијењено цијелом народу. Ту се каже на почетку „Владико благослови“, и поздрављау се владике, свештенство, властела, читав народ. Сматра се да је први пут читано у Расу, на неком сабору, дакле имамо у Стефановом житију описана чуда која су намијењена читавом народу да их народ чује. То је било већ тада обнародовано да је Преподобни Симеон-Чудотворац. Људи и данас долазе да им се читају молитве, посебно да добију децу, и то је овдје врло често.Те молитве за добијање порода читамо код Немањиног гроба.
- Мање је познато, да су у близини Студенице испоснице Светог Саве, до којих није лако доћи. Да ли, и у којој мјери, их људи посјећују и какав је однос манастира према испосницама?
– Испоснице су интегрални дио нашег мананастира, само што су неколико километара даље. Оне припадају нашем манастиру, и ми о њима бринемо. Трудимо се, кад год се може, да неко од наших монаха буде горе. Имамо једног монаха, Августина, који је најчешће тамо. Зими је тамо мало суровије. Током године буде посјетилаца, али само онолико колико ми волимо. Ми не бисмо вољели да много људи иде тамо, јер су испоснице намијењене да буду мјеста тишине- молитвено пребивалиште. А пошто мора и физички напор да се поднесе да би се дошло горе, онда и не може да буде много посјета. Тако да је то на некој идеалној мјери-и да људи који оду тамо имају корист, и да онај који је горе може да се посвети томе зашта је дошао.
- Прилика је да нашим слушаоцима кажете и нешто више о новом издању Студеничког типика Светог Саве.
– Задњих неколико година спремамо издање Студеничког типика које је уз Божију помоћ, и помоћ Министарства правде, Управе за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Републике Србије, Министарства културе, и још неких добрих људи, угледало светлост дана. У новом издању се налази цио Студенички типик на три језика- српском, енглеском и руском.
Има Уводна студија професорке Маје Анђелковић са Филолошког факултета у Крагујевцу, која је то преводила на савремени српски језик, односно прилагодила са старог српско-словенског на савремени српски језик. Фототипија у боји цијелог преписа је на крају, односно јединог сачуваног преписа тог дијела, који се данас налази у Прагу. Посебност овог издања је то да је први пут Студенички типик штампан у цијелини, што чудно звучи, па бих појаснио.
У Сабраним дијелима Светог Саве, како смо имали прилику до сада да читамо, налазе се дијела Светог Саве: Хиландарска повеља Симеона Немање, Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Житије Светог Симеона Немање, Служба Светом Симеону, Писмо Спиридону и Упутство за читање Псалтира.
У Сабраним дијелима Светог Саве када дођете до мјеста Студенички типик пише: Студенички типик ( изводи). Ту се налази само 10, 11, 12., 13. и 35. глава. Дакле ту су стављене оне „главе“ које се највише разликују од Хиландарског типика. По том поредку да се закључити да малтене Студенички типик не постоји, него само неки изводи. У неком периоду, то је 18. вијек Прво слово Студеничког типика, а то је Житије Светог Симеона, у рукопису, односно у препису који је сачуван, раздвојено је од Типика, стављено на друго мјесто у том Зборнику. Због тога је заживјело у науци да се потпуно одвојено доживљава Житије Светог Симеона од Студеничког типика. Дакле јесте Житије Светог Симеона – Житије Светог Симеона, али је оно писано као почетак Студеничког типика и састоји се из два дијела – градња Студенице и околности везане за Студеницу (како је Немањана одабрао мјесто, како је текла градња..) и други дио који описује његов живот, монашење и тд.
Како је дошло до тог раздвајања? Ја сам одавно планирао да морамо спојити Типик у цјелину, јер сам се са Немањиним житијем сусрео не као са књижевним дијелом, како га многи и прихватају, већ сам се сусрео директно са текстом који се обраћа нашој братији, буквално Свети Сава се обраћа монасима у Студеници и не само оног времена него свима до краја свијета: Ми и они који су послије нас, до краја овога вијека – свијета. Значи обраћа се свим генерацијама које ће доћи. Ја сам онда схватио да је то Типик Суденице. Када сам послије читао радове научника, истраживача и преводиоца онда се то потврдило. Ми смо само поступили по ономе што се у науци зна, што је утврђено, провјерено. Ми смо, дакле, Прво слово вратили на његово мјесто, и на тај начин смо издали књигу.
И сада та књига изазива изненађење – откуд сада толики текст?! Отуд што смо оно што је било раздвојено – саставили.
Оконости раздвајања, колико наука утврђује, везане су за 17. и 18. вијек, за рат Аустрије и Турске. Наиме, крајем 17. вијека султан Мехмед IV је објавио рат Хабсбуршкој монархији и Леополду I. Велики везир Кара Мустафа-паша са војском је кренуо и опсео Беч 1683. године. У помоћ су Аустријанцима притекли пољски краљ Јан III Собјески и војвода Карло Лотаришки, и Турци су претрпјели пораз. Патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић је те године у манастиру Никољу, испод Каблара, написао једну манастирску књигу о том догађају, и она се чува као једна драгоценост. Значи у помоћ Аустрији су пришле Венеција и Пољска и направили су савез Света лига. 1688. године су од Турака узели Београд и Будим. Кад је та контраофанзива аустријске војске дошла до Косова, због напада Француза на Аустријанце, војска је морала да се повуче. Срби, пошто су невољно морали да учествују у рату јер је био на њиховом терену, бојећи се репресалија, селе се на сјевер, насељавају Будим и друга мјеста преко Саве и Дунава. Мир је потписан 1699. године у Сремским Карловцима. Један непознати Србин описујући догађаје и страдања пише : „ и опет беху ова тешка, невољна и насилничка времена“ и „ове године разори се Српска лавра Света црква Милешева и Ђурђеви Ступови и Силазак Светог Духа –Сопоћани и Света велика Лавра Студеница, и веома много хришћана погубише и мошти Светитеља разорише…“ Значи имамо свједочанства о великим страдањима нашег народа у том рату. Народ се бојао нових проблема. И опет је дошао рат Аустрије и Турске који је трајао од 1716. до 1718. године. Аустријска војска је 16. јуна прешла Саву и заузела Београд. Принц Еуген Савојски са војском је 16. јуна почео опсаду Београда, а девет дана касније, 25. јуна је потписао документ „Салва гвардија“ који се односи на манастир Студеницу а који данас чувамо у ризници. У документу се наређује да се сви официри њемачке и мађарске милиције оштро опомињу да према селу Студеници не смију да врше пљачку, насиље, рушење кућа, отимачину итд. Значи неко се потрудио, братсво манастира са сарадницима, да на вријеме дођу до онога који се о томе питао, у овом случају до Евгенија Савојског, и добију документ којим ће се спријечити пљачка. Да би добили тај документ требали су приказати имања која треба штитити. Тај Зборник у коме се налазио Студенички типик је вјероватно однет на увид аустријској администрацији. Да би била приказана имања која треба штитити нијесу могла бити побројавана имања из 12. вијека, него је неко Прво, Друго и Треће слово Типика, гдје има говора о имовини у 12. вијеку, помјерио из Зборника и ставио други списак који набраја посједе из 1717. године. Другом и Трећем Слову се тада губи траг, а Прво – Немањино житије, одвојено се ставља на друго мјесто у Зборнику, и као таква књига наставља да постоји убудуће.
Дакле читав 18. вијек Житије је било одвојено од Типика. У 19. вијеку карловачки ђакон Самуило Маширевић, будући карловачки патријарх, поклонио је Зборник, који био тада код њега, свом пријатељу чувеном научнику, љубитељу словенских списа и рукописа Јосифу Павлу Шафарику који је био директор Гимназије у Новом Саду. Шафарик је касније, 1831. објавио текст у Бечу, на њемачком језику, о Житију Светог Симеона са намјером да упозна научну јавност са тим дијелом Светог Саве. Тај његов рад је касније, 1845. Матица српска превела на српски, и у краћем издању, објавила у Летопису Матице Српске. И од тог рада, Шафариковог, у Бечу, научна јавност почиње да се интересује за Житије Светог Симеона. Али, управо, почиње да се интересује за Житије одвојено од Типика. У науци је заживјело схватање да је Типик књижевно дјело Светог Саве. Јесте и то, али није само то. Дакле Типик није само књижевно дијело. У средњем вијеку писани радови су имали одређену намјену, као што је Типик Студенице, а пошто то дијело посједује и књижевне квалитете, оно је и књижевно. И ми смо решили да штампамоТипик и да он почне Првим словом. Дакле читав 19. и 20. вијек научници се баве анализом дијела и ми смо само урадили мали потез на оно што су други већ припремили…. Мало по мало систем је пручавања и науке ишао ка томе да ми ово урадимо.
Превод Типика је нов. Трудили смо се у преводу да се што више слиједи склоп реченица српско словенског језика који се налазе у Типику. Битно је рећи да је има много напомена које разјашњавају бројне ствари у самом тексту. Такође су јако добро урађени индекси. Постоје индекси, мјеста Светога писма, цитати, парафразе, алузије, које упућују на неко дијело Светога писма…Много тога има што може да помогне ономе ко се интересује за средњевјековне текстове, да лакше нађе оно шта га интересује у књизи. Индекси су одрађени и на руском и на енглеском језику. Дакле, до данас нијесмо имали Студенички типик преведен на енглески и руски, чак није постојао ни комплетиран превод на савремени српски језик.
- Оче Тихоне, надамо се да ћете нам ускоро доћи са Студеничким типиком и благословом Светога Саве и Светог Симеона. Захваљујем на разговору и желим Вам срећан празник!
– Хвала, и ви сте у Студеници сви добро дошли!
Извор: Светигора