San Gordane sa Čemernog: „Zamišljam da imam sposobnog muža i puno dece“

20. februara 2017. Aktuelno, Vesti, Zanimljivosti2

Ispod „Borove strane“ samuje svega nekoliko kuća do kojih se stiže izlokanim putem preko obronaka Čemernog. Tom stazom mogu proći jedino zaprege i terenska vozila, a planinsku tišinu prolamaju udarci malja.

Prolaznik bi slutio da neki gorštak zagrađuje tor, ali zastadosmo kao u čudu, pred sledećim prizorom: žena srednjih godina oštrim zamasima sabija kolac u zemlju. Kad nas ugleda zastade, kao da se snebiva, ali ipak dovrši posao sa još dva udarca. Dobar dan, može li se, nazvasmo i mi pomalo zatečeni. „Dobar dan i Vama. Može a i mora. Progrijalo sunce a sneg sleteo skoro sav, pa da zagradim malo da ne prolazi stoka. Otrula ograda a i nameti su je zimus polomili“ odgovori ona.

Pa zar nema niko drugi da to oposli, upitasmo?

„Bogami, nema. Ja i sestra ovde živimo. Otac nam umro lane. Tu smo samo nas tri, majka je bolesna pa se nas dvije staramo o njoj i o kući. Ne možemo da je ostavimo a i greota je da nam očeva muka zarasta u kupine. Nije to zaslužio, celog života se mučio, do sudnjeg dana je radio“ – reče, a niz obraz joj se skotrlja suza. Pa okrete glavu da se to ne vidi.

Naslonih se na klimavu ogradu, i vratih se u mislima nekoliko decenija. I sam sam imao sličnu ogradu, od cepane baskije. Svakog proleća moralo se poraditi na njoj, zameniti dotrajalo kolje. Nije lako pobiti kolac u škrljevitu zemlju a veština ga je i zoštriti. Pomagao sam ocu koji je odoka, ali kao pod konac, postavljao zagradu. I nas dvojica smo umeli da se pomučimo da je namestimo, a kamo li jedno žensko čeljade.

Gordana, zašto ste ostali na Čemernom, svi vaši vršnjaci otišli su davno?

„Nekih godina bile smo otišle i ja i sestra Snežana, ali se vratismo. Zar da ostavimo roditelje da skapavaju sami, nisu to zaslužili. Ovde sam porasla, išla u Gornji Dubac u školu četri godine, pa u osmogodišnju u Kaonu. Sve peške, ja sestra i brat. Posle smo otišle u Kraljevo ali kad su nam se roditelji razboleli nismo časile: sve ostavimo u vratimo se u selo. I u gradu smo puno radile, nije nam bilo teško, naučile smo od malena. Bile smo se snašle, ali ljubav prema ocu, majci i ovoj kući jača je od svega. Sanjala sam da ovde imam lepu kuću. I ovakvu trošnu ne bih zamenila za 3 solitera u Kraljevu“ – otvori dušu.

„Bila sam odličan đak i zamišljala da jednog dana studiram psihologiju. Ali, nismo imali sredstava, a pamtim i dane kad je hleba za falilo. Radila sam teške poslove i nisam se plašila tereta. Ali sačuvala sam obraz i uvek sam pazila na to. Kako ću ocu na oči ako bi učinila nešto loše, nisam mogla da osramotim porodicu. Zahvalna sam roditeljima koji su mi pružili koliko su mogli, ali vaspitanje ne može novcem da se plati.To što su oni utkali u mene dalo mi je snage, i bez toga duša bi mi bila prazna“ – priča Gordana i steže držalicu, čini se žuri da završi ogradu pre zalaska sunca.

Godine, ipak, nisu ostavile previše traga na njenom licu. Samo u nekom dobrom filmu još se može videti kako žena zavidnog izgleda pobija kolje i podiže ogradu u nekom bespuću.

Gordana niste se udavali?

„Jesam, kratko sam bila u braku. Ali nisam mogla da živim sa nekim kome ću da budem majka a ne žena. Ne mogu je da vaspitavam čoveka, a od muškarca očekujem da bude bar približno mojih sposobnosti. Želim i sanjam porodicu.Zauvek ću žaliti što nisam ispunila jedini očev san – da bar jedno unuče od nas troje dece vidi za svog života. Mislim da je na onaj svet otišao tužan zbog toga. Kao devojka sam sanjala dom, porodicu i puno dece. Nije me htelo,takve sam sreće. Ali i dalje se nadam, želim i molim se dragom bogu da podižem i vaspitavam decu. Ima li veće sreće? Ali ne po svaku cenu. Ako ja i sestra do sad nismo izgubile čast i obraz nećemo ni od sada. Ona je lepša i mlađa od mene dve godine i tu smo gde smo. Nikad se nismo žalile pa ni sada“ govori ona a misao joj je kristalno jasna.

Snežana sa trojkama

Pozdravi smo se

„Moram da idem, ovde se brzo smrkava. Treba da namirujem stoku. A ogradu ću završiti sutra. Ova mi nije toliko važna koliko ona oko kuće. Palo nam prošće a pokojni otac pre smrti reče: „Sine, ako se izborite zagradite avliju“. Obećale sam i ja i sestra da će mo to uraditi. Ne znam kako, ali ne mrdam odavde dok to ne ispunim. Majka nam je teško bolesna, jedva se kreće, a nas dve ipak smo žene. Ali, kako Gospod reče, neka tako bude.

Izvor

2 thoughts on “San Gordane sa Čemernog: „Zamišljam da imam sposobnog muža i puno dece“

  1. Miki

    20. februara 2017.

    kako da uspostavim kontakt sa ovom osobom…?

  2. Rada Petrovic

    22. februara 2017.

    svaka cast. zelela bih da ih upoznam sve tri, majku i sestre. Ako imate neki telefon molim Vas posaljite mi.

Comments are closed.