Divan planinarski doživljaj iznad Savine isposnice

Planinarenje nije besciljno lutanje po brdima i osvajanje već osvojenih vrhova s kojih ćemo ionako ubrzo morati sići; naprotiv, planinarstvo je način i stil života, čitav niz aktivnosti koje savremenom čoveku život čine ugodnijim, zanimljivijim i nadasve lepšim. Prenosimo utiske gospođe Svetlane Krdžić i njene družine sa samo jedne u nizu planinarskih avantura, ovoga puta Savinim stopama, kroz Studenički kraj.  

Trećeg decembra zaputismo se u pravcu Studenice da obiđemo našu staru planinarsku stazu. Obe Savine iposnice, donja i gornja, deo planine Čemerno, selo Savovo i reka Savošnica su sastavni deo ove staze.

Mirno zimsko jutro, bez vetra, priroda okićena snegom i iskonski mir nas dočekuju kod manastira Studenica. Neizbežno je da se obiđe manastir. Koliko god puta da dođemo u Studenicu svaki put je nekako drugačija i lepša. Vrata nam otvara mlad monah i priča kratku istoriju već nadaleko poznatog manastira.

Od manastira do pocetka staze prema Savinoj isposnici ima oko četiri kilometra. Tu razdaljinu prelazimo autobusom. Izlazimo na samom ušću reke Savošnice u reku Studenicu. A Savošnica uskače u Studenicu u vidu vodopada visokog oko dva metra.Sama huka tog vodopada i količina vode zaustavlja dah. Odvajamo se stazom uzbrdo i stapamo sa belim mirom u šumi. Samo nas žagor remeti tišinu.

I jedna i druga isposnica su već nadaleko poznate. Kod samih ulaznih vrata u Gornju isposnucu nailazim na pravi kuriozitet: procvetao plavi zvoncic u decembru koji viri ispod snega. Za mene pravi doživljaj, na ovom kamenu samo najači opstaju.

Bela građevina Gornje Savine isposnice u belom zimskom jutru i spektakularan pogled na kanjon reke Studenice su posebna slika. Palimo svece u maloj crkvici i umivamo se vodom iz Savinog bunara. A zahvatiti vodu iz bunara je poseban doživljaj.

Dobar odmor i razgledanje okoline potraja. Put nas dalje vodi uzbrdo, iznad isposnice kroz bespuće Čemerna , ka selu Savovo. Ukupna dužina ove staze je oko trinaest kilometara. Dobar deo staze je kroz šumu pa se vidici na okolne planine otvaraju tek nadomak sela Savovo. Ovog puta su oni ostali skriveni u magli.

Nekoliko vremešnih kuća i napuštenih ćumurana se nalazi pored puta. Blaga nizbrdica, loš put i mnogo vode niz put vode nas ka centru sela. Staro groblje, razrušena crkva, napuštene kuce, prazna prodavnica…nigde nikog u selu. Ovde odzvanja tužna istina: bilo jednom jedno selo…

Najveći deo puta u povratku idemo niz reku Savošnicu. Nesvakidašnja, divlja reka bistre vode iskopala je sebi kanjon u steni planine Čemerno. Više od osamsto metara nadmorske visine ima od izvorista do ušća u Studenicu. Dramatična i lepa slika prirode pored reke. Čist sneg po putu samo smo mi, planinari ugazili.

Kad se domogosmo puta i autobusa, krenusmo u drugu avanturu. Prema restoranu Radočelo, dalje uz Studenicu na dobar ručak i odmor. Ovaj deo dana je najzabavniji. Iako smo ceo dan bili zajedno, svako priča neke svoje doživljaje na dugi način.  Divan planinarski doživljaj.