Дивљи коњи а тако питоми

На равном врху Камаришта, путнике намернике дочекује крдо полудивљих коња. Навикли су на посетиоце и без бојазни прилазе очекујући шећер и јабуке на које су их планинари навикли. Прелепе снажне животиње подсећају на још једну од легенди овог краја, да је Милош Обилић баш на Столовима, чувеним по коњарима, тражио бојног ата на коме ће одјахати на Косово. Сточар Петар видевши о каквом је јунаку реч, поклонио му је легендарног високог Ждралина, а његови далеки потомци данас слободно јури по планини. И то крдо коња појачава утисак који је неизбежан од тренутка када почнете успон на гребене планина изнад Ибра – да корачате кроз два света истовремено, прошлост и садашњост.

Планински масив Столови, који се са јужне стране издиже повише Краљева, манастира Жиче, Матарушке Бање, средњовековног града Маглича и Ибарске клисуре, осим по столетним шумама, прелепим пропланцима и мирисним нарцисима, препознатљив је и по још једној несвакидашњој атракцији – крду од тридесетак полудивљих коња који већ дуже од три деценије опстајавају на овој планини. Дивљи коњи су права реткост у Европи, а у Србији их има у близини Власинског језера и на Старој планини, ипак по њиховој бројности једино се Столови са правом могу назвати – планином дивљих коња.

На Столове, чији највећи врх Усовица досеже до 1.375 метара, питоме коње су најпре доводили њихови власници – мештани села подно планине и да им, бар током лета не би били на терету, остављали у планини због обиља здраве и сочне хране. Временом, коњи су остављани све дуже, па чак и да презиме, а онда је крдо почело да се осамостаљује и умножава, па и да поприма особине дивљих коња потпуно независних од људи.

Тако се, упркос томе што су неки коњи остарили и угинули, крдо предвођено легендарним пастувом Мором, постепено увећало на педесетак коња којих би вероватно било и знатно више да није сурових планинских услова. Многа нејака ждребад сама страдају или, још недорасла, заврше као плен изгладнелих вукова, а понекад и безобзирних двоножних крадљиваца. Коње, који све то преживљавају, међутим, више ни њихови власници не могу да врате с планине. А, и кад им то некако успе, коњи, после дан-два, опет побегну у планину, на слободу и своје небеске висине.

Сурови планински услови, нарочито у зимском периоду, не иду у прилог опстајавању полудивљих коња. Неприступачни и често завејани шумски путеви и стазе онемогућавају власнике и остале љубитеље да их по снегу обиђу и донесу им храну.

Иако планина надомак Краљева са крдима полудивљих коња свакако представља неискоришћен туристички потенцијал, на том плану се мало шта померило са мртве тачке. Све се и даље своди на ентузијазам људи из Удружења љубитеља коња који не крију своју љубав према природи и племенитим животињама.

Критично је било у фебруару 2012. када је нападао велики, готово незапамћени снег. Тада су коњима хеликоптерима МУП дотурали  храну.  Планирано је да се за коње направе посебни тремови са такозваним јаслама. Мада, опстају коњи на Столовима и у тешким условима. Знају сваки камен, сваки жбун на планини, знају где има заветрине и где могу да се склоне када почне да дува хладан планински ветар.

Фото: Јованка Самарџић