Divlji konji a tako pitomi

Na ravnom vrhu Kamarišta, putnike namernike dočekuje krdo poludivljih konja. Navikli su na posetioce i bez bojazni prilaze očekujući šećer i jabuke na koje su ih planinari navikli. Prelepe snažne životinje podsećaju na još jednu od legendi ovog kraja, da je Miloš Obilić baš na Stolovima, čuvenim po konjarima, tražio bojnog ata na kome će odjahati na Kosovo. Stočar Petar videvši o kakvom je junaku reč, poklonio mu je legendarnog visokog Ždralina, a njegovi daleki potomci danas slobodno juri po planini. I to krdo konja pojačava utisak koji je neizbežan od trenutka kada počnete uspon na grebene planina iznad Ibra – da koračate kroz dva sveta istovremeno, prošlost i sadašnjost.

Planinski masiv Stolovi, koji se sa južne strane izdiže poviše Kraljeva, manastira Žiče, Mataruške Banje, srednjovekovnog grada Magliča i Ibarske klisure, osim po stoletnim šumama, prelepim proplancima i mirisnim narcisima, prepoznatljiv je i po još jednoj nesvakidašnjoj atrakciji – krdu od tridesetak poludivljih konja koji već duže od tri decenije opstajavaju na ovoj planini. Divlji konji su prava retkost u Evropi, a u Srbiji ih ima u blizini Vlasinskog jezera i na Staroj planini, ipak po njihovoj brojnosti jedino se Stolovi sa pravom mogu nazvati – planinom divljih konja.

Na Stolove, čiji najveći vrh Usovica doseže do 1.375 metara, pitome konje su najpre dovodili njihovi vlasnici – meštani sela podno planine i da im, bar tokom leta ne bi bili na teretu, ostavljali u planini zbog obilja zdrave i sočne hrane. Vremenom, konji su ostavljani sve duže, pa čak i da prezime, a onda je krdo počelo da se osamostaljuje i umnožava, pa i da poprima osobine divljih konja potpuno nezavisnih od ljudi.

Tako se, uprkos tome što su neki konji ostarili i uginuli, krdo predvođeno legendarnim pastuvom Morom, postepeno uvećalo na pedesetak konja kojih bi verovatno bilo i znatno više da nije surovih planinskih uslova. Mnoga nejaka ždrebad sama stradaju ili, još nedorasla, završe kao plen izgladnelih vukova, a ponekad i bezobzirnih dvonožnih kradljivaca. Konje, koji sve to preživljavaju, međutim, više ni njihovi vlasnici ne mogu da vrate s planine. A, i kad im to nekako uspe, konji, posle dan-dva, opet pobegnu u planinu, na slobodu i svoje nebeske visine.

Surovi planinski uslovi, naročito u zimskom periodu, ne idu u prilog opstajavanju poludivljih konja. Nepristupačni i često zavejani šumski putevi i staze onemogućavaju vlasnike i ostale ljubitelje da ih po snegu obiđu i donesu im hranu.

Iako planina nadomak Kraljeva sa krdima poludivljih konja svakako predstavlja neiskorišćen turistički potencijal, na tom planu se malo šta pomerilo sa mrtve tačke. Sve se i dalje svodi na entuzijazam ljudi iz Udruženja ljubitelja konja koji ne kriju svoju ljubav prema prirodi i plemenitim životinjama.

Kritično je bilo u februaru 2012. kada je napadao veliki, gotovo nezapamćeni sneg. Tada su konjima helikopterima MUP doturali  hranu.  Planirano je da se za konje naprave posebni tremovi sa takozvanim jaslama. Mada, opstaju konji na Stolovima i u teškim uslovima. Znaju svaki kamen, svaki žbun na planini, znaju gde ima zavetrine i gde mogu da se sklone kada počne da duva hladan planinski vetar.

Foto: Jovanka Samardžić