Кроз векове, на нашем светом Балкану, па све до наших дана, стари свештеници и монаси, као и народ, толико су видели чудеса Божјих од својих молитава да је догађање чудеса била за њих обична и нормална ствар. Преносимо Вам сведочење из мемоара Митрополита руске православне цркве, Венјамина Федченкова, о чуду које се догодило негде између 1927 – 1928. године, у време његовог боравка и подвизавања у манастиру Студеници и испосници Светог Саве.
Митрополит Венијамин Федченков
Много пута сам причао о овом догађају у појединачним разговорима и проповедима, а сада желим да то запишем како би остало и другим људима
Отприлике 1927-28 године желео сам да се сакријем у манастиру у Србији. Ради тога сам се упутио у Студеницу – у манастир који је изградио свети Симеон, отац светог Саве, српског просветитеља. После неколико дана одвели су ме одатле у испосницу Светог Саве, која се налази девет километара од манастира.
То место је било необично, усамљено, у планини, далеко од сваког насеља, у дубокој шуми. Ноћу сам често слушао неке дивље звери, а ретки путници, који су прелазили преко планине, недалеко од манастира, чак су и дању улазећи у шуму често викали “охо-хо”, плашећи тако вукове.
Ту се налазио и мали скит који је по предању изградио сам Свети Сава. Он се састојао од мале цркве, у коју је могло да стане пет, десет људи. А у олтару још и мање.
С леве стране од цркве налазила се двоспратна дрвена кућица. То су била сва здања. Мало изнад у планини избијао је испод земље извор чисте хладне воде. У том скиту сам живео око пола године са још једним монахом Србином, оцем Романом. А пре њега се овде скривао стари јеромонах отац Гуриј. Оба ова монаха су заслуживала да се успомена на њих пренесе и потомцима.
Рећићу најпре нешто о овим трудбеницима.
Отац Роман је раније био жењен и имао је седморо деце. И он и жена су били потпуно здрави, али су им сва деца умрла у току неколико година. Родитељи су спонтано размишљали о томе, и дошли до закључка да није Божија воља да и даље живе у браку, и одлучили су да оду у манастир, оставивши свет. Тако су и урадили. Али да би се испитали да ли су способни за безбрачни живот, дошли су у манастир Светог Симеона у својству радника: он као возач, а она као куварица.
Треба приметити, да у српским манастирима последњих времена, иако их има много, има мало монаха. Због тога им је била потребна радна снага.
Определивши се за службу у манастиру, Роман и његова жена су били смештени у једну собу, у којој су проживели око три године безбрачно, у целомудрености, као брат и сестра. И тек после тога су примили подвиг монаштва. Жена је отишла у женски манастир, две стотине километара удаљен од овог манастира, а он је остао овде.
Не знам колико је времена он живео у самом манастиру, али сам га овде затекао већ у скиту Светог Саве. То је био човек више средњег раста, необично мршав, али крепак и како се каже жилав. У скиту је постојао и повртњак, и мали врт, и мали виноград, и по величини безначајно пшенично поље. О свему томе је потпуну бригу водио отац Роман. И треба приметити да је био веома упадљив по својој необичној трудољубивости.
Рано ујутру смо заједно служили мало правило. После правила и лаког раног доручка, он би брзо отрчао негде на рад. А ја сам остајао у скиту и као стражар и као кувар. Уосталом, наша храна као и моје кулинарство су били крајње једноставни и оскудни. Отац Роман ми је остављао мало кромпира и пшенице. После сам куповао пиринач и посан маргарин.
Кромпир, по савету оца Романа, нисам чистио, пошто је крупни остављао за велики Пост и рано пролеће, а ситни је било тешко чистити и није вредело, јер би га остајало јако мало за храну.
Отац Роман ме је довео до извора и показао како да поступам са кромпиром. Насуо сам воде у ведро, усуо кромпир, испрао га из три воде и ставио да се бари. И потом бих додавао пшеницу или рижу и тако бисмо имали супу. А у мрсне дане бисмо јели и овчији сир.
Имао сам доста слободног времена тако да сам писао објашњења празника итд. Увече би се отац Роман враћао са рада те бисмо вечерали. Уочи празника сам још пекао просфоре, и скоро ми никад нису успевале јер је тесто веома лоше нарастало због тога што у кухињи није било довољно топло.
У скиту није било никаквих животиња, осим мачке са мачетом, који су чували кућицу од малих шумских пацова. Једном су нам предложили да краву из манастира, да би имали млеко или можда козу. Али смо ми то одлучно одбили јер би нам то донело много непотребних брига. Скоро сваке недеље, а посебно на велике празнике отац Роман и ја смо одлазили на Литургију у манастир удаљен девет километара.
Најпре смо морали да се спуштамо с планине око четири километра, а потомо бисмо прешавши брзу речицу ишли већ равницом до манастира. Та река се звала “Студеница” због веома студене воде. По њеном имену је и манастир Светог Симеона који се налазио у близини те речице такође назван “Студеница”.
На један од тих празника чини ми се да је био празник светог Илије (али то сада не знам тачно) се и десило чудо. Али ћу о њему причати нешто касније, а сада ћу вам испричати о другом јеромонаху који је живео у скиту пре оца Романа – отац Гурије. Он је у то време имао 70 година, али је био веома крепак и мршав, малог раста. Он ме је и довео први пут у скит код оца Романа.
Пришавши ка плетеној огради скита и показавши ми пут ка вратима кућице, сам ју је прескачио са необичном лакоћом.
Упознавши ме са оцем Романом, показао ми је и своју бившу собу, где је раније живео. Необично ме је изненадила библиотека, која је бројала до 500 књига. Међу њима је било неколико ретких примерака. Наравно све књиге су биле религиозне садржине. И ја сам их читао за време боравка у скиту.
Други пут ме је отац Гурије одвео до скита са довољно тешким теретом. Добио сам поштом пакет који је био тежи од 2о фунти, а отац је хтео да ми олакша пут иако до реке Студенице има око 5 километара. Мене је као млађег био стид што старац носи пакет а ја идем без ичега. И зато сам му се успут обратио с молбом:
– Оче! Дајте да ја сад понесем пакет јер је мени послат. А поред тога биће ми то као епитимија за моје грехе.
А отац Гурије је на то рекао:
– Не ја ћу још носити, а о епитимији треба више да размислим. Ја имам толико грехова да када бих своје тело разделио на делиће, не би био довољан број епитимија.
И тада сам сазнао због чега он, будући јеомонах, не служи никада у манастиру као свештеник, иако никада није био осуђен од стране црквене власти. Али због сопствене свести о својој греховности, он је сам одлучио да не служи службе.
– Ја сам узео завет, – говорио је он, – да због својих греха никада не стављам јерејски епитрахиљ нити да дајем благослов.
У манастиру је испуњавао дужности чтеца у цркви у току Богослужења, а у трпезарији је приносио јело братији као последњи послушник. И то и остало је радио са необичном једноставношћу и симрењем, – јер је тако и требало. И млађи монаси су се навикли да се према њему понашају заповеднички, као старији с млађим. А он не само да томе није придавао значаја, већ заиста нимало није био огорчен таквим односом остале братије према њему.
После јела су сви одлазили у своје келије, а он је био дужан да поспреми трпезарију. Између осталог, у цркви је читао необично споро, издвајајући сваку реч. Овај пример ме подсећа на дух старог времена.
У току свог дугогодишњег живота, још нисам видео пример да су се духовна лица добровољно одрекла својих обавеза и узвишености свестенослужења, а да притом ничим нису подстрекнута.
Наравно он се већ одавно упокојио. Царство му Небеско! Нека му Господ опрости грехе због његовог покајања… Нити је он сматрао за потребно да прича по чему је био грешан, нити сам се ја осмелио да питам. Већ нам је постало природно да грешимо, а покајати се са таквим самоукоравањем и дубоком свешћу о својој греховнсоти је веома ретко дело које заслужује да га запишем као поуку нама самима и потомцима.
О оцу Роману сам се још сетио да је за време II светског рата са Немцима ратовао,одступао на острво Крф, а потом се вратио у манастир.
А сада ћу испричати и само чудо.
Било је то лети, вероватно почетком јула. Пошто смо отац Роман и ја на празнике ишли скоро увек из свог скита у манастир, урадили смо тако и овог пута. Али неочекивано за мене, отац игуман ме је замолио да после Литургије одслужим молебан за кишу, јер је он сам морао тога дана да оде на манастирски посед ради неког посла. Ја сам се наравно сложио, и одмах после Литургије ја, отац Роман и још неки монаси смо се упутили на планину где су се обично служили молебани током суше.
Пут је био веома напоран, пошто је планина била веома висока, а успон стрм. Мени су ради олакшања дали манастирско магаре. Раније никада нисам јахао магаре, тако да ми је било веома тешко да се попнем на стрму планину. Али смо се ипак кроз сат времена попели, иако је до самог врха било још пола километра. Требало је да направимо паузу на месту где је био бунар. Сматрало се да ако у том бунару већ није било воде, значи да је суша била велика и дуготрајна. Над тим бунаром је одслужен молебан са водоосвећењем, а освећену воду би потом уливали у празан бунар.
Када смо стигли до тог места, тамо је било релативно мало народа, или како су Срби говорили сељака. Почели смо да облачимо свештеничке одежде, али због мало народа одлучили смо да чекамо. Ни сво духовништво још није стигло. Да би некако испунили време почео сам проповед на српском језику. Моји слушаоци су погнувши главе слушали очигледно без неке драговољности. Схватио сам то као: “Ми нисмо дошли да слушамо проповед већ да се молимо за кишу”. И зато сам брзо завршио своју беседу. Али духовништво још није дошло те сам морао да чекам.
Природно је да су се мисли у мојој души заустављале на наредном молебану: “Зашто сам дошао овде? Не само ради тога да бих одслужио молебан и мирно се спустио у манастир, већ да бих урадио нешто истински корисно. Нисам дошао ни ради проповеди. Сви су се овде окупили само са једном жељом: да испросе од Бога милост – да ороси исушену земљу или друкчије речено – желели смо да се деси чудо”.
А кише није било око месец дана. И тог дана је небо било чисто, плаво и без облака. Моје мисли су текле и даље.
“Да ли заслужујемо чудо? Можда су ови монаси који стоје око мене по свом животу достојни чуда, не знам. А можда међу сељацима има богоугодних људи. Или ће се Господ сажалити на њих као отац над јадном децом због њихове горке потребе и огромног труда. “И даће им хлеб насушни …”
Ова мисао ми се учинила најразумљивијом. Они, ти једноставни људи, заиста више од нас заслужују Божију милост, и њихово мучно ћутање и срдачне молбе су благоугодније Богу, него наше речи па чак и молитве. Јер није узалуд Псалмопојац рекао да Бог шаље храну “птићима враним”, који Му у глади вапију.
Сам себе нисам сматрао достојним очекиваног чуда: можда ће Господ погледати не на мене лично, већ на мој епископски чин… И одједном се у мојој души пронела брза мисао као да ју је неко изговорио савршено јасно:
– Моли се у Име Сина Мога!
И одмах сам се сетио Спаситељевих речи на опростајној беседи са ученицима: “Заиста, заиста вам кажем: шта год да замолите Оца у Име Моје, даће вам. До сада ништа нисте молили у Име Моје: тражите и даће вам се да би радост ваша била потпуна” (Јн. 16, 23-24).
И тада сам заборавио на све присутне и на самог себе, почео сам да се молим за кишу, молећи Оца Небеског у Име Господа Исуса Христа. Молио сам се ћутке, разуме се. За то време духовништво се попело на планину, краћим али тежим путем по правој линији. Стигло је и још народа, иако не превише.
Почели смо молебан. Осветили смо воду и улили је по обичају у бунар. Народ је почео да се разилази. Духовништво је почело да силази истим путем. Небо је и даље било чисто, а само су се понегде кретали спори облаци.
Сео сам на магаре. Али спуштање низ планину је било теже него пењање, те сам био принуђен да сиђем са магарета и да га водим за узде. Кроз сат времена смо се вратили у манастир. На небу није било никакве промене, чак нисмо о томе ни размишљали. Урадили смо своју обавезу и заборавили на то.
У трпезарији смо добили ручак. А после њега смо узели хлеб из манастира да имамо за целу недељу, како смо то обично радили, замолили смо за још овчијег сира, натоварили смо све то на младо магаре и кренули да се враћамо у скит. Било је већ скоро шест сати. Магаре је ишло испред нас – оно је већ добро знало тај пут. Пратили смо га не журећи. Дошли смо до Студенице – 4 километра.
На моје чуђење и потпуно неприметно, небо се у неко време прекрило сивим облацима, који су нам долазили у сусрет. Одједном ми је кроз главу прошла мисао: зар ће нам Господ послати кишу и учинити чудо! Али сам се бојао да томе поверујем. Тако је прошло још пола сата. Почели смо да се пењемо уз планину. Небо је потамнело. Али магаре је и даље ишло стазом. Мрак је био све већи у густој шуми. И одједном сам у ваздуху осетио влагу, која је долазила од облака. Сам себи не верујући, рекао сам оцу Роману:
– Оче! Мирише на кишу. Ћутљиви отац Роман је одговорио:
– Дај Боже кишу!
Опет смо пошли даље за магаретом. Одједном смо у даљини чули одјек грома. Сада нам је било јасно да се са облацима спрема олуја, а са њом наравно и киша. У шуми је већ било мрачно, да нисмо видели ни своје сопствене ноге. Одједном је севнула муња, и чуо се гром. И видели смо своју стазу само неколико стопа напред. Потом нас је тама поново обухватила, и само је већ навикнуто магаре ишло одлучно испред нас, као водич. Муња је севала све чешће и чешће, као да нам је осветљавала пут. Рекао сам оцу Роману:
– Као да нам Господ пали шибице на небу и указује на пут.
Ваздух је постајао хладан. Прошли смо још око три и нешто километра. Овде се пут раздвајао: један пут је био дужи и ишао је право, а други је ишао право а потом је водио стрмо ка скиту. Решили смо да идемо лакшим путем право. Али магаре никако није хтело тим путем. И морали смо да му се повинујемо. Када смо дошли до средине удолине, магаре је одједном кренуло навише ка скиту. Муња је севала и грмело је скоро непрекидно.
Отац Роман ми је рекао:
– Владико, ако хоћете да останете суви, трчите сами навише, а ја ћу већ доћи касније.
Тако сам и урадио. Кроз десет минута сам дошао до скита. Одједном је прва киша пала али сам ја већ био ван опасности. Киша је падала целу ноћ и напојила је жедну земљу. Кроз пет минута је дошао и отац Роман са магаретом, али је већ био сав мокар.