Iguman Julijan: Studenica je nastala iz duše srpskog naroda

Intervju sa igumanom Julijanom za nacionalnu reviju „Glas Srbije“ iz 1997.godine, je jedini intervju ikada zabeležen sa ocem Julijanom za neki časopis

„GLAS SRBIJE“: Recite nam za početak, nešto malo o sebi, o svom dosadašnjem životnom putu?

IGUMAN JULIJAN: Ja sam rođen u selu Vitkovu kod Aleksandrovca, Župski Aleksandrovac, 1918. godine. Tamo sam završio osnovnu školu, četiri godine tako je onda bilo i zatim kad mi je bilo 8. godina, pre završetka škole, rešio sam da budem kadničar. U osmoj godini sam rešio, u dvanaestoj ostvario. Otišao sam u manastir Strmac i oko 1930, kada sam tamo proveo nekih godinu dve dana, otišao sam u manastir Vetu sa istim tim mojim duhovnikom. On je tada bio počeo tamo službu i tamo sam bio jedno godinu – dve dana. Zatim sam prešao u manastir Veluće kod Trstenika i tamo sam proveo neku godinu, a zatim sam otišao u monašku školu kod Dečana koja je trajala četiri godine.

Po završetku škole došao sam u manastir Vujan, to je kod Gornjeg Milanovca, između Gornjeg Milanovca i Čačka i tu sam se zakaluđerio i zamonašio 1939. godine. Zatim sam se rukopoložio, iste godine sam postao jeromonah, sveštenik monaškog reda i tu sam se bavio sve do 1946. godine. Okupaciju sam tamo proveo.

Potom sam prešao u manastir Blagoveštenje u Ovčaru. Tu sam bio nekoliko godina 1948. sam primljen u upravu manastira Rača. Posle godinu – dve dana ponovo sam se vratio u Vujan, bio godinu – dve tu da bih se opet vratio u Raču i tu sam bio sve do 1961. godine kada sam premešten ovde u manastir Studenicu sa celim našim bratstvom. Ovde sam primio upravu 61. godine u novembru. Zatim sam se razboleo, bio sam nekoliko meseci u bolnici, pa posle nastavio da radim u manastiru Studenici. Bio sam tamo nekih osam godina, koliko tačno sad ne mogu da kažem, tek predao sam bio upravu sabratu ovde ocu Simeonu, pa posle godinu dve dana sam primio ponovo od njega starešinstvo.

Bio sam tu sve do 80. godine kada sam predao upravu Jovanu jednom mladom kaluđeru, koji je sad dobio za vladiku, sada je episkop i tih 12-13 godina koje sam proveo gore, malo sam bio u Isposnici, tu sam hteo da budem. Takve su prilike bile da sam morao da idem u manastir Mileševu i tu sam bio četiri godine. Iz Mileševe sam posle opet došao ovde u Studenicu mesec – dva dana, pa sam onda primi na sebe obavezu da radim konak u manastiru Gradcu. Tu sam podigao konak i neke pomoćne zgrade i zvonik i bio tu jedno desetinu godina. Zatim sam morao da ponovo, po treći put, primim starešinstvo ovde u Studenici pošto je Jovan bio izabran za vladiku i morao je ići. Smatralo se da sam zgodna ličnost koja bi mogla da nastavi naročito ovaj posao, ovde zgrade tamo nove, te sam morao da primim upravu ovde. Nadam se da to neće dugo trajati. Eto, tako dokle će trajati ne znam, ali eto tu sam.

RADIO SAM ŠTO SAM MOGAO

Moj život se ničim naročito ne odlikuje. Radio sam ono što sam mogao. Preživeo sam teško okupaciono vreme. Menjali su se na vlasti za vreme okupacije i Nemci i Ljotićevci i komunisti i četnici i sve je to prolazilo. Narod je tamo bio divan, ljudi su uglavnom bili dobri. Tako je sve prošlo bez nekih velikih trzavica. U Blagoveštenju sam bio sabrat, nisam bio starešina. Tu je na upravi bio otac Vasilije i tada nam je u bratstvu bilo sadašnji partijarh Pavle. Posle smo skupa otišli u Raču i tamo je on jedno vreme bio s nama zajedno. Zatim je otišao na studije u Hanku u Grčku. Tamo je izabran za episkopa. Nama je u Rači bilo vrlo teško. Tu su Bugari spalili manastirske zgrade koje su bile smeštene u Barama. U manastiru su takođe Bugari spalili zgradu. Kad smo došli, manastir je bio u teškom materijalnom stanju. Posle dolaska novih ljudi na vlast bilo je teškoća, morali smo davati velike nareze, velike dacije, tako da je bilo preteško. Izborilo se ipak, prešlo se. Tamo smo kolko smo mog`o unapredili manastir.

Po potrebi smo kao bratstvo ponovo prešli u Studenicu, gde nas je opet čekao veliki posao. Okupacija je bila. Studenica je prošla kao i mnogi drugi manastiri, tek puno što šta je trebalo da se uradi, i što se tiče zgrada, i što se tiče obnove imanja, stoke itd. Imali smo puno posla da oformimo novo ekonomsko dvorište koje je bilo ispod manastira na samom putu. Jedna štala je bila tu ispred same kule sa zapadne strane, nije bilo prilaza manastiru sa zapadne strane uopšte.

To se moralo sve rušiti i prenositi. Morala se raditi zgrada koja je trebala da padne, pa je i u Isposnici zgrada bila oronula. Tako je ceo moj žitov u Studenici protekao u velikim naporima, da se nešto tu uradi. Doduše, ja nisam bio sam tu, tu je bilo bratstvo, naročito ispočetka kada je jedan od naših najboljih monaha otac Vasilije Domanović, rodom iz Sokolića, bio prekrasan čovek, pa posle Simeon, bilo je tu i drugih monaha, Savo, Nikolaj. Svi su oni doprineli da se manastir kolko – tolko sredi. Ulagalo se i država je ulagala puno preko Republičkog zavoda dosta na obnovu, na menjanje krova crkvi, zatim oko spoljašnjeg uređenja koliko je to moglo, staze su napravljene, otkopan je deo konaka, on je bio sav pod zemljom. Ja sam sâm ovde pored Miloševog konaka pre kopanja radio drenažu i postavio kanalizaciju. Bilo je, kažem, velikog posla i velikog rada.

To me je čekalo posle i u Mileševi. U Mileševi takođe nisu imali vodu, morao sam da dovedem vodu, nisu imali štalu, štala je bila na samom ulazu u manastir, đubre je samo sklanjano, tako da se moralo napraviti štala na drugom mestu da bi se to mesto oslobodilo. Zatim, nije imao telefon pa smo telefon morali da uvodimo.

To je tri – četiri godine trajalo da bih prešao posle u manastir Gradac koji je takođe bio na livadi. Tu je puno pomogla Eparhija, pomogla je prvo preko Zavoda republičkog, a naročito je pomogla monahinja engleskinja koja je zavolela i prešla u pravoslavnu veru ovde kod nas i ona je uzela na sebe da tamo pomaže. Tako je i u Engleskoj i u Londonu i u Parizu osnovano društvo prijatelja Gradca, pa smo otuda dobijali izvesnu pomoć. To je pomoglo da u jednom kratkom vremenu se napravi tako jedna laka zgrada, da se naprave pomoćne zgrade, da se napravi zvonik. Zvonik sam ja napravio od drugih sredstava dobijenih tako od nekih dobrotvora.

KONAK I SUVIŠE DALEKO I SUVIŠE BLIZU

Zatim, dolazak ovde u Studenicu je ponovo zahtevao nešto oko tog konaka, mnogo posla, tako da i sada to teče. Konak je podigao otac Jovan (sadašnji vladika) i podignut je, kako često, kažem, suviše daleko i suviše blizu!? Suviše daleko da mi kaluđeri koristimo, a suviše blizu da bi ga dali u eksploataciju nekom ugostiteljskom preduzeću. Tako da sticajem okolnosti i valjda voljom Božjom, u stvari ne valjda, ta će zgrada biti uglavnom korišćena u kulturno-religiozne svrhe našeg naroda. Ona je velika, imaće oko sedamdeset ležajeva, oko četrdesetak i pet – šest kupatila. To je lepo rađena zgrada, zgodna zgrada.

Ona je podignuta uglavnom prilozima sponzora, a manastir je ulagao šta je mogao. Naročito je pomoglo Ministarstvo za kulturu. Sada smo tu da pri završetku radova. Mnogo je više urađeno nego što je ostalo, ali je građevina samo po sebi velika tako da i ono malo što je ostalo puno je veliko za naše prilike. Zahvaljujući požrtvovanju i razumevanju ljudi i opet kažem Republičkog zavoda i Ministarstva za kulturu – uglavnom uspeva da se ta zgrada privede kraju i pusti u funkciju da služi narodu.

Od radova što je ovde ostalo, što je moglo mnogo ranije da se uradi, to je mokri čvor na parkingu. Tamo dođe neki put po 20-30-40 autobusa dnevno. Tu dolaze iz raznih krajeva. Te fizičke potrebe koje ljudi moraju da obavljaju i mesto mora da postoji. Sada smo preuzeli da podignemo i to. Inicijativa je počela od mene odavde iz manastira, zamolili smo da pomognu nadam se da će to Ministarstvo za kulturu Srbije da pomogne.

Naišli smo na potpuno razumevanje kod njih za taj problem. Nadam se da će tu mnogo učititi i opština da bude moderni mokri čvor sa jedno 7-8 kabina i uređajima koji su u vezi sa tim. To kad uspemo i izgradnju kad završimo, onda smo uradili jedan veliki posao u Studenici. Ima tu još problema, kao i svaka kuća. Sad trenutno dovodimo vodu sa dva izvora i tu treba tako velikih materijalnih stredstava, ali to je neophodno da bi se obezbedili i manastir sa vodom i da bi obezbedili novu zgradu sa dovoljno vode i da bi se obezbedila voda koja će biti potrebna za taj čvor. To je sada u žiži našeg rada. Nadam se da ćemo to uspeti da završimo i predamo na upotrebeu, a zatim da se ja povučem u moj Gradac.

Manastir Studenica 1986. godine

SVETLI SVOJIM POSTOJANJEM

„GLAS SRBIJE“: Kakav je značaj manastira Studenica?

IGUMAN JULIJAN: Studenica je jedno mesto ne samo značajno za nas u Srbiji, nego i za ceo kulturni svet. To je nešto što je bar u našoj zemlji neponovljivo. Slušao sam tu jedno predavanje pokojnog Deroka kad on kaže: „Mi ne znamo tačno ko je zidao Studenicu. Znamo da je Nemanja dao sredstva, ali ko je zidao, to ne znamo. S obzirom da je Studenica podignuta na tlu gde je živeo i gde živi srpski narod, mi slobodno možemo da kažemo da je to delo srpskog naroda i to je kao vulkan izbije i stvori nešto neponovljivo“.

Tako je i Studenica izbila iz duše, iz bića srpskog naroda i ona se više nigde nije ponovila. Bilo je građevina koje su građene po ugledu na nju, ali ni iz daleka joj nisu prišli s obzirom i na arhitekturu, i na skulpturu, i na freske koje su naslikane. Studenica je značajna za nas, pre svega zato što ju je podigao osnivač države Nemanja.

Mi smo imali države i ranije. Bili su tu Bodin, Časlav i drugi, ali on je stvorio jednu tako – reći za ono vreme modernu državu. Kasnije za vreme njegovih sinova ta država postaje kraljevina priznata u svetu, kasnije carevina. Pa onda njegov sin Sveti Sava stvorio je samostalnu srpsku pravoslavnu crkvu koja je imala mogućnost i snage da vodi narod, da ga usmerava, da ga u danima teškoća i nevolje štiti i da mu ublažava i omogućava da izdrži sve ono što nam je vreme nanelo. Tu je Sveti Sava bio osnivač srpske crkve, bio je arhimandrit, bio je starešina manastira. Tu je on napisao prvi tipik.Tu se i on sam trudio oko fresaka, nalazio majstore, određivao šta će da se slika, trudio se da nabavi prvoklasni materijal koji je tu upotrebljen. Kažu da je plava boja bila daleko skuplja od zlata. Sve je on to uspeo da uradi. Zatim ne samo crkve, već je podigao gore i Isposnicu gde se uzdizao što je čini još značajnijom.

Studenica je bila i prva bolnica. Jedan spomenik govori o tome. Ona je bila vrlo značajna, a i sada je značajna. Sada ona svetli svojim postojanjem. Značajna je i po tome što je tu sahranjen i Nemanja, tu je njegov grob, on je bio i odredio Studenicu za grobnu crkvu, tu će biti njegov grob. Tu je sahranjen, a i danas se tu nalaze mošti prvog srpskog kralja Stevana Prvovenčanog, pa je tu sahranjen kralj Vukan stariji, sin Nemanjin, pa Vukanov sin, knez Crne Gore Nikola, pa kralj Radoslav, koji je kao monah sahranjen u priprati, pa je tu sahranjen i tu se čuvaju mošti svete Anastasije, majke Svetoga Save.

Tako da je naša Studenica jedan centar. Onda tu imamo jednu lepu zadužbinu kralja Milutina. Kralj Radoslav je podigao Pripratu. Studenica je tako značajna da kod nas, u našoj zemlji, za Srbe, nema ništa značajnije i ništa lepše. Dosta se ulaže u Studenicu, mada je ona zaslužila i mnogo više, a što nema više to su i takve prilike. Ovom prilikom želim da zamolim preduzeća i pojedince da još intenzivnije pomognu da se ova zgrada završi, jer će biti jako korisna. Moći će da dolaze naši iz inostranstva i deca naša i da provedu tu neko vreme, da upoznaju našu zemlju i našu kulturu, da budu na ognjištu svome, da malo ,,poprave“ jezik jer deca tamo kad su u inostranstvu „gube“ jezik.

TEŠKO JE OBNOVITI ČOVEKA

Mislim da će ona poslužiti da se i naša kultura i naša religiozna strana u tom pogledu probude, osnaže. Mi govorimo o nekim obnavljanjima, da se obnovi ovo, da se obnovi ono. Sve je to lako obnoviti, lako je zgradu sazidati, lako je obnoviti staru građevinu. Teško je obnoviti čoveka!? Nadam se da će naš čovek obnoviti i da će se od njega odstraniti mnoge stvari koje ga sputavaju na putu dobra, da će se osloboditi toga i da će srcem i dušom da sluše Bogu i narodu, i narodu i Bogu. Te su dve službe neodvojive jer je rečeno: „Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe“, ali Boga iznad svega treba da ljubimo. Dužni smo da služimo Bogu i da služimo narodu i da kroz služenje Bogu služimo narodu. To je ono što je princip jevanđelja. Jevanđeljski princip je da ne možemo drugačije da služimo Bogu nego da služimo i narodu, ljudima, čoveku, a isto tako ne možemo čoveku služiti pravilno i sa uspehom bez služenja Bogu. Bog je garancija da ta služba bude ispravna, da se ne pretvori u tiraniju, da se ne pretvori u nešto što neće čoveku donositi dobro, već nešto što je rđavo.

„GLAS SRBIJE“: Kakvo je Vaše predmonaško, svetovno ime?

IGUMAN JULIJAN: Ja se sada zovem Julijan, a Radomir mi je bilo ime.

PRAVOSLAVLJE PROGANJAJU ZBOG ISTINE

„GLAS SRBIJE“: Da li se u ovom trenutku naš narod, naši vernici, naši Srbi više okreću crkvi, svojoj veri, nego ranije? Da li je to proviđenje ili nešto što Vi inače bolje vidite od nas?

IGUMAN JULIJAN: Imao sam razgovor sa jednim moji Srbinom iz Bosne, mi smo se sasvim slučajno sreli. Ja sam se žališ što mi moramo da damo velike nareze državi, što smo mi siroti.

A on mi kaže: „Pa šta bi hteo ti, oče mi smo pravoslavni i moramo biti gonjeni“. U momentu pomislio sam tak mi i treba, ali me je to podstaklo na razmišljanje. U stvari on je izgoviro jednu jevanđeljsku istinu koja s ena mnogo mesta potvrđuje u Svetom pismu. Hristos je govorio: ,,Mene su gonili i vas će goniti!“, a rekao je i ,,Bićete mi svedoci i ići po svetu, a istina je tu“. To nije tako lako stvar biti na istini. Onda sam ja tako razmišljajući o tome video da taj čovek, seljak, da li je on pismen ili nepismen to ne znam, ali on je izgovorio jednu sušestvenu istinu da pravoslavlje kao tako mora biti gonjeno.

Zašto? Zato što je ono nešto što ide istini. I svi oni ljudi koji nisu od istine, kojima istina ne leži na srcu, kojima na srcu leži nešto drugo, oni moraju da imaju takav jedan negativan odnos prema istini i prema pravoslavlju. Ja sam bio za vreme okupacije tamo gde je Ravna Gora bila blizu. Bile su borbe, bilo je svega i svačega. Naš čovek uglavnom je religiozan čovek. Imao sam raznih slučajeve. Ja sam tamo bio malo slobodniji, mnogo sam što šta govorio što se nekome ne bi ni sviđalo, ali su to ljudi primali tako, nisu ništa reagovali negativno, nego kao nešto što je istinito.

Imao sam slučaj jedan od partizanskog komandanta, kapetana u to vreme. Kada je bio malo u godinama pa je ostao u pozadini i bio načelnik u selu, išli smo zajedno ruku pod ruku pa izvadi iz džepa Sveto pismo i kaže: „Oče Julijane, ovo me je vratilo kući“. I među njima i među drugim ljudima uglavnom je naš narod religiozan. Mi smo imali daleko više ljudi koji su primali sveštenika i koji su išli u crkvu a nismo znali. U nekoliko domova u selu gde nisu imali razloga da se plaše nekoga, jer su imali svoje imanje, svoju ovcu, svoju kravu, videlo se posle kad su te ljude plašili da ne budu zapošljeni i da im zavisi zaposlenje od njihovog nekog unutrašnjeg ubeđenja. Zbog takve vrste ubeđenja počeli su izbegavanje susreta, vršenja religioznih običaja koje su imali, premda je veći deo tih ljudi, koji su se javno deklarisali kao ateisti, ipak molio Bogu. Ovo što se sada tiče tog svetovnog samo znači da je sad ta stega popustila.

MNOGO JE ZLATA ZATRPANO PEPELOM

Više se ne pravi pitanje da li on ide u crkvu ili ne, da li se moli Bogu ili se ne moli. Sad je tu došlo do izvesne slobode. Ljudi su se sada oslobodili nečeg, nekog utiska, oni sad slobodno izražavaju ono što je njima sigurno bilo u duši. Sigurno je i da ima tu ljudi koji iz nekog drugog razloga prilaze crkvi, pre svega možda neko pomodarstvo, ima i toga, ali je veći deo ljudi stvarno koji su bili već verujući ili posle, kad su malo porazmislili, dolazili do određenih saznanja i postojali su verujući. Doživljavaju se razne stvari.

Imao sam jedan slučaj gde jedna gospođa, šta je doživela ne znam, ali tek što je došla u neku krizu gde više dalje nije mogla. Uzela je Sveto pismo pročitala i došla da se ispovedi, iznela ceo svoj život koji je imala kao da o nekom drugom govori. Po sebi čovek je religiozan ali on to često ne ispoljava. To je prisutno kod ljudi. Nisu daleko od onog što je lepo i plemenito, premda ima puno nanosa puno zatrpanog. Mnogo je zlata zatrpano pepelom. Nadam se da će se to i dublje povući. Evo sad imamo dece, i ranije smo imali posete dece imali smo da ovde doživim posete razne dece kad se to nije smelo. Deca hoće da upale sveću, a nastavnici beže iz crkve, pa kad deca izađu iz crkve neki od nastavnika dođe da upali sveću ali da ga ne vide deca. Tako da Vi ne možete generalno da kažete: desilo se. To je sve tinjalo u duši našeg čoveka i mislim da nema čoveka nereligioznog, da ne veruje u ništa.

ČOVEK TREBA DA UPOZNA SUŠTINU VERE

Religija je nešto što je sastavni deo čovekove suštine. I mislim da često puta kad kaže čovek: ,,Ja ne verujem“ on nije svestan šta je rekao. Čovek koji ne bi ništa kazao, taj čovek ne bi mogao da živi na ovom svetu uopšte.

Česmo mi nemamo pravi izraz šta je vera. Misli se da je vera samo odlaženje u crkvu i ispovedanje. Apostol Pavle je to lepo definisao: „Vera je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokaz za ono što ne vidimo“. To je vera. To je ono što je Bog utkao u biće čovekovo bez kojeg čovek ne bi mogao biti. E sad je pitanje ko je kakva vera. Da li veruje u nešto što je istina, da li veruje nešto što je laž, da li je obmanut nečim, to je nešto drugo ali uglavnom ne može čovek bez vere.

Mi nemamo veronauku u školama, nemamo ni mogućnosti da se čovek u mladosti upozna sa verom. On bi trebalo da se upozna sa suštinom vere. Pojavljuju se razne stvari koje nemaju neke veze sa verom, čak se vraća čovek ono neznabožačko doba. Tako da mi sad imamo velike muke i nevolje na primer prilikom sahrane.

Imao sam takav slučaj u selu da su eto stavili ženi neko lonče u njen sanduk i kad sam ga ja izbacio, nisam dozvoli da se stavlja, žena iz sela je rekla: “Neka ga to lonče, ja sam mojoj majci stavila šerpu”. To je vraćanje u jedno neznabožačko doba, kao da su, na primer, vojskovođu sahranjivali sa njegovom ženom, sa njegovim kopljem, sve je išlo u zemlju. Ili na primer, imamo slučajeve kad su čitavi horovi pratili mrtvaca na onaj svet i onda ih zatvore u tim grobnicama. I zato, kažem, kada se izgubi prava vera, onda se javljaju lažne vere. Tako da se veruje u nešto što je glupost, ali se u to veruje.

Odakle to da se pojavljuju novi vernici? Mislim da je to zato što je stega popustila i nastavljeno je ono što se krilo, što se kradom radilo i menjana su ubeđenja. Dođe se do određenih istina i gde je istina i gde se čovek može izvući iz teškoća koju čovek ne može da podnese sam. Treba mu jedna moćna ruka koja će da ga nosi, a to je u stvari Božja ruka, koju čovek preko vere prima.

GREH JE NEPRIRODAN

Teškoće u životu i te bolesti dovedu čoveka do razmišljanja o tome i do pokajanja izvesnog. Ima tu i griže savesti kod nekih, nešto se učinilo, to i to, i onda se javlja griža savest i ona ga vraća Bogu da se oslobodi toga. Imao sam slučajeva tako u mojoj praksi da čovek dođe da se ispovedi, pa se stidi da kaže.

Ja mu kažem: “Pa čoveče otićiće ti duša u pakao, čoveče kaži slobodno, ja to ne smem nikome kazati po cenu života što si ti meni rekao”. A on veli: “Jao, ne mogu da kažem, pa neka idem u pakao”. Ali posle izvesnog vremena on dođe, ne može da se izdrži to i kad se ispovedi on kaže: “Hvala ti oče, do neba ti hvala, skinuo si mi tarapanu s leđa”.

Čoveku je greh neprirodan. Čovek je u suštini dobar i njega svako dobro raduje, čak i najgoreg čoveka raduje dobro. Greh uvek izaziva jednu grižu savest, jednu muku, jednu nevolju, a ispovest oslobađa čoveka te nevolje. Mi imamo puno bolesnika neuro i psihički poremećenih, a to dolazi upravo otuda što se živi protiv svoje vlastite prirode. Naša priroda je dobro i onda se ta priroda buni, buni se kroz ovo, pa kroz ono, pa negoduje, protestvuje i naročito kroz te bolesti psihičke. Ima sad toga puno, naročito kod mladih ljudi koji nisu stabilni, jer nemaju oslonaca u životu i potrebno je da se vrate veri. Ja sam skoro imao razgovor sa jednim mladim čovekom koji kaže da je on došao do ivice, spoznao Boga, a onda je došao do jednog drugog viđenja, do jednog sasvim drugog gledanja na svet itd. i to doprinosi tome da se ljudi vraćaju veri.

DECA SU NAJVEĆE NARODNO BLAGO

“GLAS SRBIJE”: Rekli ste da bi naš nacionalni cilj trebalo da bude obnova naroda?

IGUMAN JULIJAN: Jeste, prvo duhovna a zatim fizička obnova naroda. Mi izumiremo. I mi sada treba porodici da vratimo njeno mesto u našem društvu. Treba da nam deca zauzimaju ono mesto koje njima pripada. Najveće blago jednog naroda su deca. Mislim da na tome treba da rade, razume se crkva na tome radi, ali i društvo kao društvo i škole, vaspitanje. Onda moramo da učimo da se ukinu ovi kafići, da može dete da bude dete, u devet sati mora da bude u krevetu. Sutra mora da ide u školu. Treba da uče nešto, a ne da idu tamo do 2-3 sata noću da banče. Tu treba deci pomoći. Deca ne znaju da se tako vrši nasilje nad njima. Nego znate to je tako. Bude nesreća, pa umre detetu otac ili majka, ali neka mu se postave staraoci, da se o njemu staraju. Sada ni kod živog oca i majke dete nema staraoca, a dete kao dete “ludo” je u takvim godinama.

Ja se sećam kad moja majka kaže za mog brata koji je tada bio mladić da može da preduzme ulogu domaćina (otac mi je bio bolestan), da je on, moj brat još adžamija. To je turski valjda izraz, ali to se govorilo da je on mlad, još je neiskusan, još njega treba usmeravati i to je velika naša greška kad smo mi pustili decu da se oni sami usmeravaju. Tu je otac, tu je majka, tu je sveštenik, tu je učitelj, tu je i oficir u vojsci, sve to treba da bude umereno ka duhovnoj obnovi, a samim tim se postiže i jedna fizička obnova. Ti na njivi ne vidiš mlade ljude, mlade žene, da kopaju, kopaju starci. Treba dete iz malena učiti da radi, da je sramota živeti, a ne zaraditi to što pojedeš i popiješ.

RED JE SVETINJA I ČAST

U Svetom pismu kaže: “U znoju lica svoga ćeš zarađivati sebi hleb”. To znači rad, a rad je i ono u njivi kopanje i rad lekara u bolnici, sve je to isto, isto je to rad i sve se to zarađuje. Treba da rad bude ozbiljan i da rad bude svetinja čoveka i ne samo svetinja kao svetinja nego i čast, čast je da se radi, da se živi od toga. Tako bi morali decu da u tom smislu vaspitavamo, a ne da ih pustimo napamet. Ili vaspitanje da “kad sam se ja mučio ti da se ne mučiš”, a posle kada dođu muke onda se ono sukobi sa stvarnošću, cikne, onda se izgubi, ne može da se prilagodi, ne može da priđe tom životu. Tu mislim da mi treba puno da radimo, da decu usmeravamo ka onom stvarnom životu onakvom kakav je. To znači, zemlja će rađati ako je obradiš, ako je – biće ti korov, nema ti druge.

Ako radiš, znači zaslužio si onu koru hleba koju jedeš i onu krpu koju obučeš, to si ti zaradio, a ne da živiš na račun bilo oca, bilo majke, bilo brata, bilo sestre i bilo društva. Naši mladi ljudi ne znaju to i ovi mladi vaspitači ne znaju kako da vaspitavaju. Vide da nešto treba, a ne znaju. Neophodno bi bilo da se veronauka uvede u škole. Niko nikoga ne može primorati da radi, ali neka zna šta ta vera uči, neka zna čemu ga ona uči. Mislim da bi to bilo veoma važno i na taj način da se obnovimo inače će nas nestati.

BOG SE NE MOŽE KUPITI

Čitam Kremansko proročanstvo, čitao sam i ranije i kaže: “Doći će žuti čovek u Evropu, jer će Evropa biti prazna”. Zašto? Pa neće se rađati, neće imati obnove. Mada je i moral pao na vrlo nizak nivo. Za mene je strašno to što je Evropa. Ne znam, kod nas to još nije uvedeno, mislim da nikada neće ni biti, što je jedan prljavi život zbog kojeg je Bog spalio Sodomu i Gomoru uzdignut na stepen braka, instituciju braka. To je za mene plafon zla. To je apsolutno zlo. I apsolutna smrt.

Ljubav je osnov braka, rađaju se deca, nešto novo, dođe novi čovek na svet. Kaže se u Svetom pismu: “Žena kada rađa trpi muke, a kada rodi zaboravlja na muke, jer se rodio novi čovek na svetu” i donosi radost dedi, babi, ocu, majci, bratu, sestri, svima donosi dete radost. Detinji plač je najlepša pesma gde Car Lazar proklinje one koji ne dođu u boj: “Nečuo se dečji plač”. Brak je jedna velika svetinja koju je Bog ustanovio da bi se ljudi razmnožavali, da bi dvoje pomagali jedno drugom u životu, da spoznaju teškoće života. Međutim, odjednom se javlja ovo. To je nešto van prirode čoveka, antiprirodno. To se sada razmnožilo i u svetu i kod nas, a to je nešto tako opasno, tako gadno, tako ružno. Mislim da bi morala deca da se vaspitavaju, da se ljudi vaspitavaju u strahu Božijem, jer to je nešto zbog čega je Bog uništio Sodomu i Gomoru, nećemo mi izbeći istu sudbinu. Mogu ljudi da se prave važni sa novce, ali se Bog ne može kupiti.

Razgovarao: RADIŠA Ž. KOVAČEVIĆ
Izvor: Kraljevske Novine 
Foto: Manastir Gradac