Isposnik Kasijan Studenički

2. novembra 2017. Drevna Studenica, Zanimljivosti0

Otac Kasijan se zamonašio u Studenici a potom je otišao  15 km dalje u Donju Savinu isposnicu gde je tihovao četrdesetak godina poput isihaste. Upokojio se  1987. godine i sahranjen je u manastiru Studenica.

Slavko Panović (kasnije iguman Kasijan) je rođen početkom 20. veka (oko 1901.) u selu Čukojevcu kod Kraljeva, u seljačkoj i zemljoradničkoj porodici.

U Čukojevcu je osnovan bogomoljački pokret oko 1922. godine. Seljaci su odmah saznali da u njihovom selu postoji bogomoljačka zajednica u kući Milosava Radojevića, nedaleko od čukojevačke crkve. Po selu su počeli da susreću bradate ljude u opancima i žene u dugim suknjama i maramama na glavi. Ubrzo se deo stanovništva zainteresovao za te čudne ljude koji su stizali iz cele Srbije, pa su se i meštani uključili u bogomoljački pokret.

Iguman Kasijan studenički. 50 godina bio isposnik u blizini Studenice

Slavko Panović, budući otac Kasijan, je tada imao oko 21 godinu i tako mlad, pošao je jednog dana da se i on priključi toj hrišćanskoj molitvenoj zajednici. Tu je dobio knjige za čitanje, molitvenike i brojanice za moljenje.

A onda, posle nekoliko godina 1930, napustio je rodni Čukojevac i bogomoljačku braću i sestre i stupio kao iskušenik u manastir Studenicu.

Kao namučeno seosko dete, a sad već u uzrastu mladog čoveka na pragu tridesete, i vičan radu postao je vredan iskušenik u studeničkom monaškom bratstvu. Posle Drugog svetskog rata odlikovan je i činom igumana i bio starešina manastira Studenica. Ali pošto je položaj starešine manastira zahtevao mnogo materijalne brige oko korišćenja imanja i obnavljanja zgrada, zidina i platoa kao i potrebu da posetiocima objašnjava detalje iz istorije manastira – otac Kasijan se povlači 7 km daleko od Studenice, u planinu gde je bila Donja isposnica Svetog Save. Tu je imao mnogo više mira i vremena za molitvu i druge duhovne vežbe, što mu je omogućilo da priđe nekoliko koraka bliže božanskom i anđeoskom svetu nego što je to moguće u mnogoljudnom manastiru.

Iguman Kasijan isposnik studenički. Donja isposnica

U isposnici je stekao duhovno savršenstvo, posvećenost Bogu, kontrolu misli i osećanja kao i kontrolu nad zlim silama i isterao iz sebe svako zlo, tako da su mu divlje životinje, vukovi, lisice i šakali, pa i otrovne zmije, poskoci dolazili do isposnice, a poskoci se čak i sunčali i grejali, sklupčani u njegovom krilu.

Kasnije kad je ostario, pa odlazio u posetu bogomoljačkim zajednicama i manastirima, oni koji su ga posmatrali i slušali mogli su primetiti karakteristično zračenje lika i cele figure, svojstveno isposnicima, a sada i ovom isposniku, ocu Kasijanu. Dobio je ima po rimskom episkopu Kasijanu iz prvih vekova hrišćanstva koga su zvali „truba bogoslovlja“ ili „duhovna truba“. I stvarno, kao da se neka daleka sličnost oca Kasijana Studeničkog, sa svetim Kasijanom Rimskim, mogla primetiti, pri pogledu na ovog našeg isposnika. Glas ovog studeničkog starca bio je pomalo piskav, sa visokom intonacijom, kristalno čist, poput instrumenta, čak poput visokih tonova trube pa je pri svojim besedama dodirivao preko ušiju slušalaca duboko u njihove duše. Nije imalo potrebe da neko najavljuje, niti ide ispred oca Kasijana i govori ljudima: „Vidite li ovog monaha? To je otac Kasijan, čuveni isposnik studenički…“ To je bilo nepotrebno jer svako ko ga je video i čuo njegove reči bio je zadivljen i odmah se raspitivao o njemu – ko je on i odakle je, pa bi i na osnovu svog truda u raspitivanju mogao saznati, i to sa velikom znatiželjom, da je to on, otac Kasijan, starac i isposnik, sveti pustinjak studenički.

Poslušnost i smernost pred crkvenim vlastima bila je jedna od njegovih pratećih odlika. Jednom prilikom kad je studenička bratija saznala da se starac razboleo, preneli su ga u manastir, a bolničkim sanitetskim vozilom je prebačen u Kraljevo na odelenje. Pri polasku iz Studenice, iguman manastira mu je rekao: „Oče Kasijane, znam da si već 40 godina u isposnici i da si tamo jeo samo zelje, luk i hleb, koji si sam pekao i kuvao trave, ali sad ideš u bolnicu i tamo je druga hrana. Molim te, Hrista radi, potčini se upravi manastira da prihvatiš i ti promenu pravila ishrane, u novim izmenjenim uslovima. Ti bi možda poželeo da ti kraljevački vernici donose kuvanu travu i slična posna jela, ali ako hoćeš da me poslušaš, da ne bi mučio sve te ljude oko sebe prihvati bolničku hranu koju jedu i drugi bolesnici, a kad napustiš bolnicu, vrati se tvojim travama i svom zelju, i ostatak života provedi u isposništvu, kao i pre bolnice.“

I zaista, sveti isposnik o. Kasijan, pokorio se upravi manastira Studenice i prihvatio sve što su u bolnici spremali za bolesnike: razne čorbe sa mesom i mesnim prerađevinama, sir, mleko itd.

Otac Kasijan i u bolnici u Kraljevu

Kad je ozdravio, vratio se, ali više nije mogao biti u isposnici. Bio je suviše star i zavisio je od lekova. Zato je u manastiru spremljena za njega jedna soba (kelija) u kojoj je imao knjige i dosta ikona, a to su mu preneli iz planinske isposnice u njegovu sobu.

Ostao je i u manastiru onaj isti Kasijan, svetao duhovan i još desetak godina su gosti mogli da ga posećuju, vide i naslušaju se njegovih pouka o duhovnom životu. Takođe im je pričao dogodovštine iz svog života, o borbama sa đavolima, u isposnici i vremenima starim pre nego što je postao monah, dok je bio bogomoljac u selu Čukojevcu, o tome kako su se braća bogomoljci skupljali u jednu kuću, čitali, pevali, propovedali i vraćali se kućama duhovno ojačani, a mnogi od njih su otišli da postanu monasi i monahinje, kao što je to učinio i starešina zajednice Milosav Radojević (postao je jeromonah Melentije u Veluću), Boginja Micić (postala je igumanija Ravanice), Ravijojla Ignjatović (koja je postala igumanija u Ravanici) i desetak devojaka iz Čukojevca i 5-6 muškaraca. Slavko Panović (otac Kasiijan) bio je jedan od njih.

Donja Savina isposnica, 2 km od sela. Usred planine, bez puta, bez struje

Poslušajte prelepu besedu oca Kasijana

Izvor: Manastir Svete Petke Stubal