Био је фебруар. Као и обично у то доба године хладноћа је оковала град. Паковао сам ствари и са нестрпљењем чекао да кренем. Прије поласка, помолио сам се за здравље, напредак и замолио Господа да буде уз мене и подари ми срећан пут.
Увијек ми при поласку на овакав пут навиру слике из дјетињства. Вјероватно јер је сва моја вјера почела да се гради још док сам био дијете, тамо гдје сам одрастао, тамо гдје су живот и православље били нераздвојни као Бог и душевни мир.
Пут је био дуг а жеља за одласком неизмјерна. Возећи се тако аутоцестом присјећао сам се свих оних момената који су од раног дјетињства постављали темеље моје вјере и градили кућу у којој су свака цигла и зид били чврсто повезани и употпуњавали мој свијет. У долини окруженој великим брдима, у малој, сеоској кући, живјела је моја породица. Имао сам срећу да баш ту одрастем и формирам сваки дио своје личности, нахраним сваку ћелију свог тијела и постанем све ово што сам данас. На прозорима хладне собе која је увијек мирисала на тамјан мраз је сликао свој свијет. Често сам као дијете гледао кроз тај прозор и замишљао Бога. Тражио сам његово присуство, у соби, на зиду, на прозору, на небу и то ме је некако успављивало.
Сјећам се још увијек своје прве причести. Била је зима. У сну сам осјетио хладне старачке руке на свом лицу. Док сам покушавао отворити очи дјед ми је тихим гласом говорио да устајем и спремим се јер је вријеме да кренемо. Сав узбуђен спремио сам се и упутио ка манастиру. Преко брда и кроз шуму, пред само свитање, кроз снијег, газио сам одважно и поносно. На самом улазу гурао сам свом снагом тешка, дрвена, манастирска врата иза којих је допирао глас монахиња. Тај глас и данас у мојој глави чујем. Тај глас и данас може да ме смири.
Изговорих молитву прије причешћа и стадох у ред.
Дјед ме, као и обично, пустио испред себе. Дошао сам испред свештеника и сав усхићен чекао да ми се обрати.
– „Како се зовеш дјечаче?“
– „Василије“, одговорих.
И тако примих истинито тијело и крв Господа нашег Исуса Христа. Тада, као дијете, вјероватно нисам био у стању да схватим значај цркве и вјере али се сјећам да сам био испуњен, радостан и да ми је сваки одлазак у оближњи манастир био посебно драг.
-„Дједе, гдје је сада Бог?“ , упитао сам га у повратку.
-„Шта ти мислиш гдје је?“
-„У нама и око нас.“
Погледао ме, сав поносан и срећан, загрлио и подигао на рамена, носећи ме тако до куће.
И тако, од малих ногу до данас, од прве причести па све до овог путовања, градио сам своју вјеру и кроз њу стуб моралне и вјерске јачине, емотивни стуб, стуб људскости.
Вријеме је тако пролазило и полако се гасио дан. Сунце се већ сакривало иза брда а ја сам био на неколико сати вожње до одредишта. Кроз Ибарску долину пут је био кривудав. Возио сам полако и опрезно. Док сам посматрао околину, на радију је била Дивна Љубојевић. Њен глас док пјева „Kyrie Eleison“, огромна брда и стијене као и дан на измаку будили су у мени осјећај мира и спокоја.
Ноћ се већ спустила кад сам стигао. Чим сам изашао из аутoмобила омамио ме чист ваздух. Удахнуо сам га пуним плућима. И баш у том тренутку кад тај исти ваздух издахнеш из напуњених плућа осјетиш шта је душевни мир. Док дишеш пуним плућима и слушаш сам себе како удишеш и издишеш животни ваздух, осјећаш како јачаш као човјек, као биће, као појединац.
Испред мојих очију створила се она. Колијевка православља. Извор мира. Снага и јачина. Студеница. Поносно стоји и пркоси времену. Ваздух, спокој и тишина одишу у њеној околини. У даљини чујем ријеку како протиче и неке птице у шуми. Окрећем се око себе и гледам сво ово савршенство. Кроз тијело ми пролази неки чудан осјећај.
Затечен корачам манастирским двориштем. Гледам у сваки камен, свако дрво, сваки детаљ и осјећам у читавом свом бићу да је Бог са мном. Ово је Рај на земљи. Долазим до врата и чујем глас монаха. Гледам ка небу и дивим се њеној љепоти и њеном изгледу. Готово да је сачувала свој првобитни облик. Богослужење посвећено празнику Светог Симеона је већ почело.
На улазу у манастир пустих испред себе неку дјечицу, јер је тако дјед увијек пуштао мене. По разговору закључих да су из Русије. Закорачих преко манастирског прага и осјетих трнце који ми пролазе кроз читаво тијело. Запалих свијеће, одмах на улазу, на истом мјесту за живе и мртве, јер су све душе живе.
Нисам могао да се нагледам манастирског простора, његове величине и фрески чији су сликари игром боја и облика, иконографских цјелина и симбола уткали православље у ове зидине.
Срце ми је лупало као никад у животу. На моменте нисам био сигуран ни гдје се налазим. Све док је трајало богослужење држао ме тај осјећај. У манастиру је било прилично хладно а ја сам осјећао топлоту. Било је прилично мрачно а ја сам видио сву овоземаљску свјетлост. Ноге су ми се ледиле а мени је то пријало. У души сам осјећао да ме ова грађевина грије и грли. Глас монаха и сав тај склад однијели су моје мисли у неки други свијет. Нисам се никад тако осјећао.
Као да је сав смисао постојања стао у тих неколико часова. Гледао сам у монахе и њихове умирујуће очи. Удисао сам тамјан и осјећао како улази у сваки дио мога тијела. Гледао сам у вјернике око себе. У запаљене свијеће чији пламен је на моменте титрао и димио као да ће се угасити а на моменте је био тако јак да је обасјавао већи дио манастира.
Спустих руку на хладну гробну плочу гдје је кивот Светог Симеона Мироточивог и осјетих сав смисао вјере. Клекнух и помолих му се. Цјеливах мошти Светог Симона и Свете Анастасије. Помјерајући се тако и правећи мјеста за остале вјернике нађох се раме уз раме са старцем који ме погледа својим крупним црним очима и рече ми: – „Срећан празник сине. Вјеруј и не бој се.“
-„Хвала Вам, такође.“, рекох тихо и понизно.
Желио сам да останем што више и да овај осјећај траје што дуже. Помолих се свим светим и замолих Бога да ми да довољно снаге и воље да се не изгубим у стварном свијету исривљених и лажних вриједности без икаквих моралних и етичких начела.
Послије богослужења прошетах још једном кроз манастирско двориште да нахраним душу миром и спокојем. На самом излазу из манастирског комплекса погледах још једном тај савршени склад и осјетих јединство тијела и душе.
У повратку сам опет пустио радио. Уморан, отворих прозор да ме не би ухватио сан а Ибарском долином чуло се гласно: „Славите Господа јер је добар, јер је довијека милост његова…“
Аутор: Богољуб Радановић