Краљевчанин Милутин Вукосављевић постао је први Србин који је истим путем и на исти начин као принц Растко Немањић стигао до Свете горе. – Тих 820 километара од тада је стопама премерио још пет пута Милутин Вукосављевић
Милутин Вукосављевић (стоји пети с лева) са колегама планинарима у Хиландару, 1997. године
Када је крајем октобра 1995. године краљевачким ватрогасцима пријављен пожар у близини манастира Студенице, командир јединице Милутин Вукосављевић ни слутио није да ће из те ватре искочити духовна искра и у њему упалити жељу за ходочашћем. И да ће се разгорети надахнуће за подвиг који ће преточити у књигу, путопис у коме је представио напоре и задовољства којима је, пешачећи од Студенице до Хиландара, оплеменио живот.
Пут којим је у монаштво од Србије до Свете горе, осам векова пре њега, побегао принц Растко Немањић, Милутин је препешачио 1997. године, поставши први ходочасник који је прошао путем Светог Саве.
Путању до српске свете земље својим стопама премерио је још пет пута. Ходочашће је у два наврата чак и продужено, планинарским успоном на Атос, до крста и капелице на 2.033 метра надморске висине.
Вукосављевић је дугогодишњи планинар и оснивач краљевачког Планинарско-смучарског друштва „Гвоздац”, па је и стазу Светог Саве, дугачку 820 километара, првих пет пута препешачио је с колегама планинарима. Шести пут, десет година након првог ходочашћа, одлучио је да Савиним стопама крене сам. Не само да је без проблема успео него каже да му је путовање било милије и лакше него претходна.
– Све човек може да савлада уз веру и јаку вољу. Иако имам 61 годину, надам се да ћу још који пут допешачити до Свете горе. Ходочашћа ми дају животну снагу. Све је почело те октобарске ноћи 1995, када смо после гашења пожара у близини Доње испоснице Светог Саве одлучили да у њој преноћимо. Док су моји ватрогасци спавали, ја сам слушао причу јеромонаха Данила Плашића, испосника манастира Студеница, који нас је ту угостио. Једноставно, народски, говорио ми је о свом испосничком и подвижничком животу, а затим о Светом Сави – сећа се Милутин утиска који је на њега оставио монах Данило.
Овај разговор подстакао је идеју да крене на ходочашће Савиним путем.
– У току следеће, 1996. године, та идеја ми није давала мира. Преплитала се ту жеља за непознатим, изазов да се крене тим стазама, да се уради нешто што нико није, али и порив да се поклоним српским светињама – објашњава Милутин и додаје да је тада и схватио прави смисао свог пута, жељу да покрене колоне православаца да сваке године пешаче до средишта српског православног духа.
Те 1997. пред Ускрс окупио је екипу од 14 планинара, до детаља испланирао пут и с благословом епископа жичког Стефана, кренуо на ходочашће. Пуних 16 дана, преваљивали су по педесетак километара дневно. До Свете српске царске лавре Милутин је стигао са још 11 планинара. Због повреде, један је задржан у болници у Македонији, а планинарка Латинка Вуловић је остала да их сачека у хиландарском метоху Какову.
Жуљеви, крварења, отоци ногу и непрестани јак бол у леђима били су свакодневни пратиоци на Милутиновим ходочашћима. Зато у ранцу тешком тридесетак килограма, поред шатора, хране и одеће, обавезно носи два пара резервне обуће, за број веће од уобичајеног, јер после више стотина препешачених километара и у њих нога једва улази. Медицински прибор, уља и „павловићева крема” којом вида жуљеве и оједе неизоставни су део опреме, баш као и домаћа ракија, за окрепљење на паузама. Осам литара воде дневно понекад му не буде довољно, а храну набавља успут, свака три дана.
– Тешко бисмо издржали пут без добрих људи који су чули за наше ходочашће и дочекивали нас храном и освежењем. Неки су нудили и преноћиште. На нашем првом ходочашћу командир ватрогасаца из Новог Пазара сваком од нас 14 донео је по 300 грама чоколаде, док нас је командир ватрогасне јединице из Ђаковице дочекао у Клини са по три литара вина за сваког ходочасника – сећа се Вукосављевић.
Захваљујући пријатељима које су стицали успут, дуж стазе Светог Саве током година настајала су друштва пријатеља Хиландара, чији су чланови ходочасницима обезбеђивали сваку помоћ, преноћиште и окрепљење.
– Све муке сам заборавио када ми је по доласку на Свету гору отац Митрофан, управник економије Хиландара, потврдио да сам први Србин који је пешице до њих довео групу ходочасника стазама Светог Саве. Његове речи: „Ви сте ново светло из Србије, које је мени старцу олакшало старачке дане”, никада нећу заборавити. Понудио ми је да на дар изаберем шта год хоћу из манастирске ризнице. Рекао сам му да не желим златно кандило, или неку сличну драгоценост, јер ће неко од мојих наследника можда доћи у искушење да то прода. Одабрао сам икону Светог Луке, моје крсне слава. Она је моје највеће богатство – с поносом каже Вукосављевић.
Стазама српске војске
Три пута је Милутин из Студенице походио и манастир Острог. Око 350 километара једанпут је препешачио у друштву планинара, а два пута је под Острог стигао сам.
– Последње ходочашће, пре месец дана, имао сам из Студенице до Милешеве. А прошле године започео сам циклус ходочашћа на Кајмакчалан, путем којим се кретала српска војска и одакле је мој деда Јовица донео пет одликовања, које чувамо у кући као реликвије. Тамошња гробља наших војника веома су запуштена, између хумки расте дрвеће, поједина стабла имају и по 30 центиметара у пречнику.
– Када сам се мало одморио од осмодневног пута, са Радетом Кнежевићем, председником Савеза потомака ратника Србије од 1912. до 1920, раскрчио сам растиње око гробова. Планирамо да се опет тамо вратимо и то поновимо – истакао је Вукосављевић, објаснивши да на путу истрајава јер жели да да пример младима да се врате коренима, поштују и науче српску историју.
Извор: Политика