У Студеници

Мог’о би човек стајати довек

овде где камен на Небо мирише,

док разум слуша шта говори душа

осећаш како светиња дише.

Невидљиво било у грудима мило

враћа дамаре вечног живота,

простор и време, страх и дилеме

нестају у окенану красота.

*

Ту где су боје скупље од злата,

цело је Небо стало под свод.

Ту где се срећу Исток и Запад,

у већност плови мермерни брод.

*

Тихо, без шума, на језику ума

незнано, тајно зборе небеса,

унутрашњем слуху и лако је духу

као да ниси од крви и меса.

Вечност без краја у једно спаја

Данас и јуче у стварност исту,

Богом јака лоза предака

милује своје чедо у Христу.

*

Ту где су боје од злата скупље,

Ствари лепотом зраче изнутра.

Све мудрости светске одјекују шупље

Ту где су данас и јуче и сутра.

*

Ту где од злата скупље су боје,

Дивна је истина сликана давно.

Промислом Божијим да вечно постоје,

Да нас надахњују православно.

***

Аутор: Небојша Мастиловић