Ово није обична кошаркашка прича. Никада и није била. Није кошаркашка, иако почиње са нашом репрезентацијом. Није чак ни класична спортска. Иако је њено централно место заузела фотографија коју је направио члан стручног штаба наше националне селекције.
Један од помоћника бившег селектора Александра Ђорђевића 2020. у стручном штабу “орлова”, Адам Таталовић, током обиласка српских манастира 2018. године је близу Студенице запазио необичну сцену на регионалном путу. Узбрдица, а на њој једна инвалидска колица. У њима човек, ког узбрдо гура – ћерка.
Адам Таталовић није баш обичан кошаркашки радник. Када смо вам га први пут представили, могли сте да сазнате да српски баш и не познаје савршено јер је рођен, одрастао и још увек живи у Сједињеним Америчким Државама, али душу нашег народа познаје боље од многих који су у Србији од малена. Иначе, одрастао је у порти једне цркве, просто је кућа његове породице делила двориште са храмом, па је и сам сањао да ће једног дана, “сигурно”, бити свештеник. Отишао је, међутим, у кошаркашке воде. И достигао велике висине.
У кошарци је од студентских дана, помагао је “плавима” у Индијанаполису још као студент, воли да обилази манастире, па чак и сам бане по косовским путевима, збуњујући тамошње патроле својом решеношћу. Али, ова ситуација – и њега је расплакала.
Тада, две године касније, блистао је од радости – на истом месту.
Подсетимо, Татоловић је те 2018. за Блицспорт испричао како је дошло до сада већ чувене фотографије.
“Обично бих узео три дана пред ФИБА квалификације (за Светско првенство) да сам обиђем манастире по Србији. Посетио сам Нови Пазар и манастир Сопоћане, па сам се враћао у Београд. Када сам пролазио покрај Студенице, приметио сам малу девојчицу како на путу гура колица у којима је отац. То није уобичајена сцена коју видите кад одрастате у САД. Зауставио сам кола и питао да им помогнем, али тај човек није хтео. Док сам одлазио, приметио сам како кола и камиони јуре низ пут великом брзином, а приметивши то, као и планински терен, почео сам да се питам колико ли је тешко све оно за девојчицу, а и колико је небезбедно за њих обоје.
После три, четири километара, решио сам да се окренем и пробам поново да им помогнем. Питао сам их на лошем српском да ли могу некако да им будем од користи, а они су ми рекли – да су у реду. Запрепашћен, сео сам назад у кола, фотографисао их онако, за своју душу, да би их упамтио. Понекад фотографишем неке детаље да бих се присећао колико сам благословен, а и да покажем себи колико људско биће може да издржи у својој свакодневици. Како сам провео доста времена у Србији у последњих неколико месеци, схватио сам да људи у њој имају много тежи живот него ми који смо одрасли у САД. И, баш због тога, људски дух у Србији, отпорност, решеност и љубав који људи имају једни према другима, много су ту јачи него у САД. Илустрације те тврдње примећујем сваког дана.
Сутрадан сам објавио ту фотографију на мом Инстаграм налогу, само уз опис шта сам видео. Просто сам хтео да покажем ту љубав између оца и ћерке, а и да покажем мојим пријатељима у САД и остатку света какав живот у Србији уме да буде. Много сам мислио о тој породици пре него што сам објавио фотографију. Нисам имао другу жељу том приликом, осим да људи оставе неки коментар, евентуално “лајкују”…”
Тада је почела потрага за породицом. Уз помоћ разних, дивних људи, сазнало се за тужну животну причу: Отац је био рудар двадесет година. Баш је био возио његову ћеркицу у школу, низ оно брдо, како би се потом вратио по супругу да би с њом отишао у Студеницу. Као млади пар, хтели су тамо, празник је био, Младенци. Мачка је истрчала на пут… А он није желео да је убије. Скренуо је нагло – и његов живот се променио за сва времена. Кажу да његова девојчица није хтела да узме ни залогај док су га оперисали, а потом док се (у наредних дан, два) опорављао од хируршких захвата…
А паралелно с откривањем ко су и где тачно живе људи, почеле су да се дешавају чудесне ствари. Људи су се удруживали да помогну, јавили су се и челници КСС-а, и тадашњи селектор “орлова” Саша Ђорђевић, и неки људи из НБА… скупило се 7.000 долара и набављена су, и допремљена, колица на електрични погон. Девојчурак са огромном љубави – више није морао да гура узбрдо свог тату.
Међутим, када је Адам Таталовић допремио колица, испоставило се да поменута породица живи у веома, веома скромним условима. Девојчица ни своју спаваћу собу није имала… али, имала је довољно љубави – да инспирише свет око себе.
Таталовићеве речи којима је тада почео да закључује своју исповест за Блицспорт, “Ако неко ову причу чује или је прочита, можда ће неко пружити руку онима којима је помоћ потребна, било да је то странац на кога наиђе, или вољени члан породице” – многе су покренуле на акцију.
И, онда, две године касније, 2020. када је опет отишао да обиђе девојчицу и њеног оца – имао је и те како разлога за истинску радост.
“‘Немојте да губите веру у људскост. Уместо тога, живите тако – да помажете другима. Можемо да променимо ствари’. Након што сам направио фотографију пре две године, како девојчица гура оца у колицима узбрдо и то путем, а потом дошао у прилику да са другим људима помогнем породици Радоњић, свратио сам да их поздравим и укажем поштовање. Мала Леонтина сада има нову собу, а испред ње и бетонски плочник! Апсолутно нестварно!”, открио је Адам Таталовић.
Да, нестварне ствари се дешавају када се људи удруже и крену по чуда. У ова данашња времена, људскост, заправо, и није чудо. Само стаза ка њему.
И сам Таталовић је на то подсетио својим речима:
“Вратио сам се у САД и остао у контакту са Р.Р. и његовом породицом, сјајно је било видети њихове фотографије из Студенице. Много волим нашу цркву и све што је учинила за мене. Волео бих да и ова породица настави да чува цркву близу својих срца. Понекад сам мало љубоморан на то колико су близу Студенице. Дивно је то и посебно место. А можда је управо у том храму, где су мошти светог Симеона Мироточивог (родоначелника Немањића, Стефана Немање) и Стефана Првовенчаног, стигла до мене она духовна енергија да урадим нешто добро”, закључио је Таталовић.
И, већег закључка ове приче нема од подсећања на неке од последњих речи које је Стефан Немања рекао на овом свету, а у житију записао његов син, свети Сава: “Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе … А ви, међу собом правду и љубав имајући, не заборављајте милостиње”.
Ту негде, близу Студенице, где мошти светог Симеона и почивају, мисао о милостињи и љубави за ближње – покренула је ову причу која је пред вама. Оно што је у њој најлепше је: свако од нас може да напише њен наставак.
Свако, увек и свуда.
Извор: Блиц.рс