Рударска варошица Ушће налази се у долини Ибра, између Краљева и Рашке, и можда је једино место у Србији које је, у процесу транзиције, сачувало све своје фабрике и чак отворило неке нове погоне. У овом месту, не само што нема незапослених радника, већ се и траже радници са стране.
Географски положај Ушћа који се налази у подножју Копаоника, Голије и Жељина омогућава развој дрвопрерађивачке индустрије тако да у околини постоји близу 50 већих и мињих стругара што поред рудника угља и две фабрике дрвно-металних производа, чини окосницу развоја овог малог места.
Тако у Ушћу ради преко стотинак радника из Краљева, Рашке, Баљевца, Јошаничке Бање… Према неким подацима, у Ушћу је запослено укупно око 900 радника, у месту у којем са околним селима има свега 2.500 становника.
Приватизацију фабрика су извршили углавном локални бизнисмени, којима је такође стало до свог места.
Дејан Антонијевић је из околине Ушћа и власник је на далеко познате фабрике Економ. Антонијевић је након одласка словеначког власника, фабрику купио пре пет година, да би после само две године рада, производио и скоро дупло више него претходни власник.
– Погон је са радом почео 2013. године, да би после само годину дана, која је била веома тешка, нормализовали производњу. Месечна испорука металних ормара је 2015. године, за скоро дупло премашила некадашњу. Из наше фабрике месечно излази 40 шлепера натоварених металним ормарима – каже Антонијевић.
Фабрика Економ Ушће запошљава око 80 радника, и сви су углавном из околине ове варошице. Антонијевић, међутим, није задовољан односом државе према њима, јер ништа не улажу.
– Само моја фирма је прошле године платила 11 милиона динара на име пореза на добит.
А Град Краљево годишње за Ушће издваја мизерних 3 милиона динара. Па где је ту логика? Ушће желе да ради и живи, а држава га на овај начин убија – категоричан је Антонијевић.
Некадашња фабрика намештаја Јасен, која је такође била ослонац овог места, добила је новог власника. Миланко Каровић, власник Техноопреме из Краљева, наставио је са радом. Запошљава стотинак радника, а има потребу за још педесет, али их у Ушћу одавно нема.
– Ми имамо раднике из Рашке, Баљевца и чак Краљева које је удаљено 50 километара. Наравно да би највише волео када би сви радници били из околине, али нема незапослених. Имамо уговорене послове на дужи период, а бавимо се прерадом дрвета и производњом намештаја. Имамо посла, плате су просечне и редовне, али тешко долазимо до радника – рекао нам Каровић.
Горан Николић, рудар и председник МЗ Ушће, каже да је можда један од разлога што су у овом месту сачуване све фабрике у времену транзиције, тај, што у овој варошици није било политичких штрајкова, односно нереалних штрајкова који су доста допринели гашењу многих фабрика у Србији.
– Радим у Ибарским рудницима и као остали рудари, на рудник гледам као на своју другу кућу. Некада смо радили и за двадесетак марака само да би опстали. Тако је углавном било и у другим ушћанским фабрикама. Овде људи знају да немају пуно могућности и да им је, услед евентуалног губитка посла, алтернатива, трајно исељење из ових крајева – рекао нам је Николић.
Град Краљево је од Нове године престао да плаћа петорицу радника који су одржавали локални водовод са преко 600 прикључака, старали се о локалној пијаци, гробљу, канализацији, чишћењу и одржавању улица и локалних путева. Град Краљево је престао да обрачунава зараде ових радника тражећи да, по први пут у својој историји, то уради МЗ Ушће.