Срби су примили хришћанство у 7. веку, али тада још нису имали сопствену црквену организацију. Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране патријарха Манојла I цариградског у Никеји за ,,архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископија.
Према историјским подацима, српска племена су веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја. Тек после више од две стотина година српски народ је кончано крштен. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са стварањем њихове прве државе, а просветитељи како код Срба тако и код свих словенских народа била су света браћа Кирило и Методије – равноапостоли.
Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке. односно глагољице и ћирилице, половином 9. века.
Растко Немањић као трећи, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, одлучује да са шеснаест година оде у светогорски манастир – Стари Русик, где монашењем добија име Сава.
То је представљало тек почетак свега онога што ће Свети Сава учинити као свој лични подвиг, манастирској братији, родитељима, а онда и целом српком роду. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у својој задужбини манастиру Студеници 1196. године одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана.
Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота на Светој Гори заједно са Савом. Након упокојења свог оца Светог Симеона, Сава је написао Службу и Житије. Сем тога, написао и Карејски типик за потребе монаха у Карејској испосници, а за манастир Хиландар написао је Хиландарски типик, који се и данас користи.
Помиривши своју браћу, монах Сава је пренео мошти Светог Симеона у манастир Студеницу, где се налазе и данас. Под Савиним старатељством Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије,а он је уз остала своја дела, написао и Студенички типик у ком је задао устројење монашког живота у манастиру, чији је архимандрит био све до 1217. године.
Сава одлази из Хиландра у Никеју, код византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена молећи их за самосталност српске Цркве. Његова молба бива прихваћена и цариградски патријарх рукоположи Саву за архиепископа српске Цркве у Србији. Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је потврђена да може потпуно самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију.
Осам стотина година након добијања аутокефалности Српске Православне Цркве Срби прослављају и самосталност своје цркве, али и свог првог архиепископа Светог Саву. Јубилеј по благослову Његове Светости патријарха српског г. Иринеја, отпочет је у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Расу, а настављен и у свим другим епархијама.
Централно место обележавања одржаће се у манастиру Жичи, 6. октобра 2019. године у девет часова, као и у манастиру Студеница. Жича и Студеница представљају срж светосавских беседа којима се и данас враћамо, поучавајући се у вери, идући Савиним путем. Сутрадан (7. окотбра) прослављање ће се наставити у Пећкој Патријаршији и Дечанима, а завршна свечана академија биће 8. октобра у београдском Сава центру.
Јубилеј као такав, опомињен нас и на дела Светог Саве, али и на заједницу коју је он устројио прво у својој породици, затим у свом народу, а онда поставши први српски архиепископ и у својој цркви.
Главни опит обележавања састоји се управо у литургијском сабрању као подстицај на стварање заједнице.
Аутор: Марија Веселиновић