Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. [1] Ona je zaista to bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi Srpskog naroda. Kroz Studenicu i ono što je ona, njima utemeljena n usmerena, kroz vekove iznedrila, Simeon i Sava, ova „sveštena dvojica“ utkali su u srpsko istorijsko i večno biće.

Piše: Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije

Simeonovsko-savinska prosveta, organski vezana za Studenicu i njeno prvobitno naznačenje, i po svom sadržaju i po svojim ciljevima i metodima po mnogo čemu je drugačija od onoga što se danas podrazumeva pod pojmom prosvete. Evropska prosvećenost svela je manje više prosvetu na školsko obrazovanje, znanje n praktično umenje. Studenički simeonovsko-savinski tip prosvete razlikuje se od ovakvog tipa prosvećenosti i shvatanja vaspitanja ne samo po tome što pridaje izuzetan značaj moralnom obrazovanju i oblikovanju ljudske ličnosti, nego i po samim osnovama vaspitanja uopšte, kao i po poimanju ljudske ličnosti i ljudske zajednice, i njihovog krajnjeg naznačenja. Studeničko prosvetno predanje je zasnovano na nepatvorenim novozavetnim temeljima i Hristovoj nauci, pronetoj n doživljenoj kroz palestinsko-sinajski i svetogorski životni opit i iskustvo, s jedne strane, ali i kroz skoro hiljadugodišnje carigradsko-istočno romejsko (vizantijsko) iskustvo saglasija (harmonije) Crkve i države, s druge strane. Za pobliže upoznavanje sa studeničkim tipom prosvete treba prvenstveno imati u vidu da je Studenica osnovana za monaško opštežiće, po carigradskim i svetogorskim „obraznicima“. Kako kaže Sveti Sava u Žitiju svoga oca Simeona Nemanje, osnovana je „na pokoj i umnoženije jedinokih čina“ (monaškog čina). [2]

I kao što je, obrazac Hilandarskog tipika bio Evergetidski carigradski tipik, na isti način on je bio i obrazac Studeničkog tipika kao osnovnog obrasca celokupnog života u Studenici, a preko nje i Žiče kasnije i u drugim manastirima širom srpskih zemalja. Pišući, pak, Studenički tipik, ili kako je nazvan „Obraznik Svetoga Save“,[3] Sveti Sava nema za cilj da dade samo spoljašnju uredbu o ustrojstvu i životu u manastiru. On, pre svega, svojom izuzetno snažnom i preporođenom ličnošću, prenosi u Studenicu, a preko nje u celu Srbiju, živo monaško predanje i opit Svete Gore i drugih duhovnih centara Istoka, naročito onih u Carigradu; Palestini (Lavra Svetog Save Osvećenog) i na Sinaju.

To je činjenica od dalekosežnog značaja ne samo za naše monaštvo i njegov duhovni život, nego i za srpsku prosvetu uopšte. Manastiri su kroz ceo Srednji vek pa i do najnovijih vremena bili žiža kulturnog života i prosvete Srpskog naroda. Preko Studenice i drugih manastira, preko njihovog ustrojstva i živih, primera u njima, preko dela duhovnih pisaca i Svetih Otaca, prevođenih u manastirima i manastirskim isposnicama, i preko njih prenošenih do vladarskih dvorova i sebarskih koliba – utkivalo se .u srpsko narodno biće, i postajalo njegova „kolektivna svest“, ono što smo nazvali „palestinsko-sinajski i svetogorski životni opit i iskustvo“, tj. živo istočnopravoslavno prosvetno Predanje.

Sve to bi bilo neostvarivo, bar ne ni u približno tolikim i takvim razmerama, bez ličnosti Simeona i Save, dvojice glavnih neimara Studenice i utemeljitelja studeničke prosvete. Srbi su, koliko nam je poznato, jedini narod u svetu čija je celokupna istorijska sudbina utemeljena na dve svetiteljske ličnosti: na svecu vladaru i državotvorcu i na svecu osnivaču Crkve i kroz nju i u njoj uobličitelju narodnog duhovno-kulturnog bića. Bez te istorijske činjenice prosto je nemoguće shvatiti prošlost Srpske Crkve i države, kao ni tokove srpske prosvete i kulture. Na srodnosti po telu (otac i sin) i duhovnoj jednodušnosti Simeona i Save sagrađeni su ne samo Hilandar i Studenica i svetorodna loza Nemanjića; nego n Srpska država i Crkva, kao i unutarnje saglasije i celovitost srpskog kulturnog prosvetnog i narodnog bića do najnovijih vremena. Stefan Nemanja „obnavljanjem svoje domovine“,[4] a oba, Simeon i Sava, gradnjom Hilandara i Studenice, postaju i ostaju izvorište i „obraznik“ sabornosti i sabranosti srpskog sveukupnog istorijskog postojanja. Oni to postaju kako svojom telesnom i duhovnom srodnošću i jednodušnom usmerenošću istim i krajnjim ciljevima svog ličnog i narodnog zajedničkog života, tako i preko plodova te njihove srodnosti i jednodušnosti, prvenstveno preko iz, njih izraslog nemanjićko-lazarevićkog saglasja izmeću Crkve n države, na načelima ustrojstva istočno-romejske (vizantijske) državnosti i crkvenosti. Lični životni put Simeona i Save postaju obrazac puta njihove države i Crkve, njihovog uzajamnog sretanja i prožimanja.

Pošto je obnovno svoju dedovinu Stefan Nemanja se, odaziva pozivu Savinom i preko Studenice ide Hilandaru i Svetoj Gori. Osetivši da su sve lepote i časti ovog sveta „kao dim“, privučen večnom Hristovom ljubavlju on počinje da se brine o svojoj duši i o danu u koji će stati na Strašin Sud.[5] Briga o „dedovini“, briga je o svome i narodnom telu; briga o svojoj duši prerasta u brigu o duši svog naroda.

Već u Studeničkom tipiku Sveti Sava ukazuje, preko otkrivanja čovekovog ustrojstva, na ljudsku meru ustrojstva i dubljeg smisla ne samo Studenice nego i celokupnog društveno-crkvenog bića Srpskog naroda. Jer, po Studeničkom tipiku, kao što je čovek „složen“ od duše i tela tako je sastavljeno „složeno“ i sve ono što postoji u manastiru n što se u njemu zbiva, Manastir ima, kao i čovek, svoju „dušu“. To je „bogoljepna služba“, tj. bogosluženje i molitveno-liturgijsko oprisutnjenje u njemu Carstva nebeskog. Telo je sam manastir kao građevina i sve ono u njemu što je neophodno za naše telo (hrana i dr.).[6]

Taj podatak, koji po samoj prirodi stvari postoji u čoveku i koji se razotkriva u ustrojstvu Studenice, ostvarujući se kroz „obraznik Svetog Save“ (tipik), pokazuje se kao osnova istorijskog ustrojstva društveno-crkvene „zajednice Nemanjićke države i Crkve. Država se doživljava kao čovekovo telo a Crkva – kao duša toga tela.

Odričući se na saboru u Studenici (1196. g.), svoga prestola radi „blagoga iga Hristovoga“ i postajući zajedničar „časnoga i angelskoga i apostolskoga obraza“ inočkog, Simeon Nemanja tim svojim činom iskazuje stremljenje dubljem smislu i sebe i svoje države.

Kao što briga o svom telu ili strojenje manastirske građevine ne smeju biti svrha same sebi, tako ni stvaranje države, zaključujući po ovom činu Nemanje državotvorca, nije i ne može biti i samosvrha, još -manje prinudom i nužnošću okovani istorijski samodovoljni poredak. Kao što bi život u; svetu za Svetog Simeona bio „kao dim“, bez otkrivanja dubljeg hristolikog i bogočovečnog smisla, tako bi i njegova državna tvorevina, ograničena na biološko-socijalnu ravan, bez otvorenosti za Carstvo nebesko, bila besmislena. Iz ovog životnog čina Nemanje kao čoveka i kao državotvorca očevidno je da on na državu ne gleda kao na zatvorenu i obogotvorenu realnost nego kao na pripremu i neophodni preduslov za nešto savršenije. Zajedništvo u državi je preduslov i priprema večnog i neuništivog zajedništva ljudi u Crkvi.

Dok Stefan Nemanja tako gredi Svetoj Gori i nebeskom Jerusalimu, njegov sin Sava se kreće u obratnom smeru. On se iz Svete Gore, sa svoje Gore Preobraženja, vraća zadužbini svoga oca Studenici, a ;preko nje celoj Nemanjićkoj Srbiji, da joj podari ono za čim je njegov otac krenuo u potragu. Putevi njih dvojice se ukrštaju u Hilandaru n Studenici a preko njih i u njima i njihovom dvojednom delu – ukrštaju se putevi njihove Crkve i države. Sveti Sava postajući, svojim povratkom, za svoj narod „nastavnik puta koji vodi u život“, pokazuje i otkriva svom narodu smisao i značaj Crkve.

Ona je pozvana da u granicama prolaznog i privremenog zajedništva i življenja posvedoči ono što je večno i neprolazno; da sobom otkrije večne dimenzije istorije i ljudskog bića, ličnog i zajedničkog. Da se potrudi da svoju večnu istinu ovaploti u svakidašnji ljudski život, dajući besmrtni smisao ljudskom zajedništvu na zemlji. Kao i svemu onome što čovek radi i gradi i od čega živi u vremenu i prostoru.

Kakvu dakle, hoće državu i Crkvu Simeon i Sava?

Hoće državu otvorenu za večnost i Crkvu pogruženu u vreme i vremenske tokove i ljudsku svakodnevicu, do samoodricanja i golgotskog samožrtvenog darivanja. Ova simeonovsko-svetosavska zamisao dobila je u skladno građenoj i lepolikoj Studenici svoj simvol i vidljivi ;znak, svoje opipljivo-znakovito ovaploćenje. Iz nje kroz nju nad, vekovima struji i otkriva se ta simeonovsko-savinska sabornost, to sveto jedinstvo vere i života, delanja i mišljenja, horizontale i vertikale življenja.

Studenica je sva krstolika i krstonosna pa otuda i hristonosna. Svojim stremom nebu i svojom zaokrugljenom prizemljenošću i prisnom ljudskošću, tom svojom krstolikošću, ona zaista postaje „koren“ i izvor naše istinske prosvete i saborne prosvećenosti – Ovome da dodamo i ono: Svojom spoljašnjom mermernom romanikom i unutarnjom istočnoromejskom (vizantijskom) zagrljenošću sa Tajnom i prisnošću sa Bogorodicom „nastavnicom“ i dobrotvorkom i od nje rođenom Bogočovekom, ona je sama po sebi svetlost bogopoznanja i prosvećenja, opipljivo sazvučje i jedinstvo Istoka i Zapada, neba i zemlje, Boga i čoveka.[7]

Sagrađena dvojicom svetitelja, prožeta bogočovečnom saglasnošću duše i tela, spoljašnjeg i unutrašnjeg, države i Crkve, ličnog i zajedničkog, Studenica pokazuje da je glavni cilj prosvete zadobijanje svetosti i večne bogočovečne svetlosti. Tako su svetost i večna; bogočovečna svetlost i preobraženje njome postali jednom za svagda priziv i bezmerna mera celosnog rasta društveno-crkvenog i kulturnog bića Srpskog naroda. Na toj svetlosti i preobraženju zasnovana prosveta, i usmerena takvoj svetosti, obujima sobom i zahteva preobražaj celokupnog ustrojstva i svih oblika ljudskog života, ličnog n zajedničkog, kao i same prirode u kojoj čovek živi i u kojoj se rađa. Taj jednom za svagda Studenicom postavljeni zajednički cilj dvojednog društveno-crkvenog bića Srpskog naroda bio je i ostao izvor i nadahnuće svih njegovih istorijskih velikih pregnuća i ostvarenja.

Sad ćemo se na osnovu ovog krajnjeg uvida u temelje i krajnje ciljeve studeničke prosvete zadržati konkretnije na nekim od važnijih aspekata njegovih osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju Srpskog naroda u celini.

  1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. To je prosveta zasnivana na Domostroju o našem spasenju „pripremljenom pre vekova“, Domostroju koji se vrhuni u ovaploćenju Boga Logosa. Sveta Simeon odlazeći u Svetu Goru, ostavlja zavet svom narodu da čuva pravu pobožnost i priziva na „veru u „Svetu i Jednosušnu n Nerazdeljnu Trojicu, kojom se u krštenju prosvetismo“.[8]

Takođe i Sveti Sava, u svojoj, drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice. [9]

Sveti Sava, tražeći od svoga oca da dođe u Svetu Goru, postavlja za cilj njihovog zajedničkog boravka na ovom „ognjištu vrlina“: „Da pošalje nam Vladika Hristos Presvetoga Duha svoga i obnovi u nama obraz Trisvetloga Božanstva, i za ljubavno posledovanje njemu, useli se u nas i obitelj u nama satvori.“[10] Po Domentijanu, Sveti Simeon i Sava su i „uzdignuti na prosvećenje i božansko naučenje zapadne strane“ upravo tom i takvom verom. Zato oni šire i prosvećuju svoj narod tim „bogorazumnim učenjem“ i duhonosnim znanjem. [11]

Šta se podrazumeva u to vreme pod pojmom prosvete a i kasnije u srednjevekovnoj Srbiji, najbolje se vidi iz jednog teksta monaha Grigorija (XV vek) u kome se zahteva: „ne ot pisanij ili knjig prosveštati se, no čist razum imušte Duha blagodetiju osveštati se. i jakože knjigi črnilom, sice srdca naša Duhom Svetim napisana imeti“.[12] Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga.

Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza „Trisvetloga Božanstva“ silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život. Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Pod pojmom pak „vaspitanja“ u studeničkom tipu prosvete još uvek se podrazumeva celosno hranjenje, othranjivanje, pitanje.

Tako kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. [13] U istom ; smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio ‘“svetim knjigama“ i blagim običajima“.[14] I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“. [15]

  1. Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju;po Bogu. Njihova prosveta je, organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzrastanje pa tek onda za znanje. U njoj ličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje Srpskog naroda. Simeonu kao „apostolu svoga otečestva“, kao „mostu koji vodi u večni život“, „umnom gradu otečestva svoga“, kako ga naziva njegov biograf, treba, po Svetom Savi, sledovati „prosvećenom savešću“, „verom čistom i dušama preočišćenim“[16] Njemu i njemu sličnima, a kakav je bio i sam Sveti Sava, treba sledovati jer je on tako zavoleo Boga „da nijednoj od njegovih svetih zapovesti ne dade da padne na zemlju nego ih sve prihvati u sveti um svoj i u nedra duše svoje, i na oltaru srca svoga napisa“.[17]

Svetitelji uče svojim životom i primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu Srpskog naroda imale su posle njihove smrti njihove svete mošti. Počevši- od prenosa Simeonovih moštiju mirotočivih iz Hilandara u Studenicu, kao i prenosa Savinih moštiju iz Trnova u Mileševo, preko velikog poštovanja moštiju Svetog Kralja pa sve do spaljivanja moštiju Svetog Save i brojnih prenošenja iz mesta u mesto moštiju Monaha Simeona, mošti njih trojice su vršile (i vrše) ogromni uticaj na duhovni život i samosaznanje Srpskog naroda;

Blagodareći prisustvu njihovih moštiju Studenica (odnosno Mileševa) postaje sabirno sočivo srpske duše. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i meću svim srpskim duhovnim centrima. „Tu opipljivo započinje; i opipljivo se produžuje svetorodna ; loza Nemanjića. Od mira Svetog Simeona nije zamirisala samo Srbija, ono je dopiralo i mnogo dalje, na primer, do Rusije, prilikom odlazaka studeničkih monaha u Rusiju radi skupljanja milostinje.[18]

Nije nikakvo čudo što studenički monasi i narod ništa nije toliko i tako ljubomorno čuvao kao mošti Svetog Kralja koje su bezbroj puta nošene iz Studenice i vraćane u nju. Da pomenemo samo jedno od novijih njihovih prenošenja iz Manastira Kalenića u obnovljenu Studenicu (1839. g.) i njegov značaj za duhovno buđenje i objedinjavanje Srbije u prošlom veku.[19]

  1. U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih Ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu Srpskog naroda jeste i studeničko monaško, opštežiće, ustrojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima skupljao. U dosadašnjem ,proučavanju Manastira Studenice kao i naših drugih manastira, tom najvažnijem i najbitnijem sadržaju manastirskog života i njegovog šireg vekovnog zračenja, pridavan je veoma mali, bolje reći skoro nikakav značaj. Obrađivana je arhitektura, književnost, plastika, živopis i dr. Manastira Studenice (i drugih manastira), što znači, ono što Sveti Sava naziva u Studeničkom tipiku „manastirsko telo“.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to što u stvari predstavlja istinsku „dušu“ Manastira Studenice, kao da je previđano n zanemarivan njegov izuzetni značaj.

U opštežiću i na tim vekovnim saborima u Manastiru Studenici narod je prosvećivan ne pasivnim primanjem istina vere i života, nego dinamičnim učestvovanjem i međusobnim sjedinjavanjem „mnoštva ljudi bogoizabranih“ u jedno Telo i u ljubavi Svete Trojice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu. To je tema kojoj bi trebalo posvetiti posebnu pažnju i to ne samo što se tiče Studenice nego i uopšte monaškog opštežića, preko Studenice i drugih manastira utkanog u dušu srpskog naroda, kao i temi crkvenih sabora i praznika. Mi ovde samo ukazujemo na nju i njen izuzetni značaj za srpsku prosvetu, obrazovanje i vaspitanje, kako u krugu manastirskog življenja, tako i u okviru porodice kao i na mnogo širem društvenom i narodnom planu.

4. Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti Srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez Manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević: „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga.“[20] Taj značaj Manastira Studenice ne proteže se samo na Nemanjićki i postnemanjićki period istorije Srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola, naročito u tursko Doba i posle Seoba, do Budima i Sent Andreje, kao i na svim prostorima do kojih su Srbi: dopirali i na kojima su boravili. Već Arsenije IV Šakabenta, na bakrorezu Manastira Studenice nagoveštava svoje nacionalne i političke ideje preko heraldičkog panoa sa kompozicijom Svetog Save i srpskim svetiteljima Loze Nemanjića. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja, što će kasnije doći do još većeg izraza u gravirama, ikonama i freskama na tlu cele Karlovačke mitropolije.[21]

Postoje još dva takva studenička bakroreza (iz 1740. i 1758. g.) koji takođe razvijaju nacionalnu svest srpskog naroda, preko patrijaraškog i crkvenog objedinjavanja srpskih zemalja.“[22]

Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, i te kako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega. Karađorđe daje Studenici priloge zajedno sa drugim srpskim prvacima, njegova supruga Jelena veze pokrov za ćivot Svetog Kralja. Snaga svetiteljevih moštiju i strah od njega prenosi se čak i na Turke i to u momentu spaljivanja Manastira (1806). Izbeglim kaluđerima sa moštima Turci poručuju: „Ako se ne vrati svetac i crkvu i dolni kamen preturićemo. [23]

  1. Poseban značaj Studenice za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. U Studenici je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona. kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Tu preko njega započinje veoma važan kult svetorodne Loze Nemanjića koji će doći do punoće u živopisu Gračanice, Peći, Dečana. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, to naročito važi za Isposnicu Svetog Save. U „pešteri više Studenice“ pominju se prepisivači knjiga: sve do XVII veka.[24]

Kad je Sveti Sava došao u Studenicu: „ceo svoj rod učaše pokajanjem praznoverju“. [25] Za njega Teodosije kaže da i pre nego što je postao arhijerej, idući po svoj zemlji svojega otečestva apostolski propovedaše Evanđelje… propovedaše krštenje… jeresi razoravaše, crkve podizaše… i ukrašavaše svoje otačastvo običajem i zakonom hristoimenitih ljudi“.[26] U svojoj kasnijoj prosvetiteljskoj delatnosti, pored širenja duhovne književnosti i svoga apostolskog rada; Sveti Sava se najviše oslanjao na svoje Studeničke i Hilandarske učenike od kojih su mnogi bili postavljeni i za episkope, propovedajući i prosvećujući narod. Iz kruga studeničkih monaha bilo je i kasnije episkopa, meću njima se pored Svetog Save naročito istakao u vreme Uroša I arhiepiskop Joanikije.[27] Pominje se, kao prepisivač starih povelja i iguman studenički Sava.[28]

Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela u Studenici sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog, i sa Studeničkim tipikom. Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano. Kaluđer Sofronije iz Isposnice Svetog Save beleži da je u Kaci Svetog Save „hranjeno mnogo dragocenih starih rukopisa, ali ih je on, pre bekstva (posle pada Srbije 1813. g.). ne želeći ih ostaviti neprijatelju sve živoj vatri predao“.[29] Do danas je sačuvano jedno rukopisno Evanđelje iz početka XVI veka; većina ostalih sačuvanih knjiga su iz XVII-XIX veka, najviše štampanih u Rusiji. Među njima je najzanimljivija „Meč duhovni“ Lazara Baranoviča (1666. g.) i Trebnik Petra Mogile (XVII vek).[30]

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik. Ovaj studenički rukopis danas se nalazi u Arhivu JAZU u Zagrebu. Njegov tekst objavio je V. Mošin u „Starinama“, knj. 42. 1949. godine.[31] Kao prepisivač i izvorni spisatelj u Studenici istakao se u XVIII veku studenički iguman Konstantin. On, na primer, prepisuje u Pešti (1742. g.) Brankovićevu hroniku, završivši rad ,u Studenici (1748). On je pisao i Rodoslov Srpskih znamenitih ljudi „srpske gospode“, kao i Poslanicu ruskom caru o nevoljama Manastira Studenice.[32] Proučene su  neke od njegovih pesama. [32a]

  1. Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je ,značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u tipmanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama Raške škole ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Sv. Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). [33]

Kao centralna građevina Raške stilske; grupe crkava Studenica utiče na Žiču, Gradac, Dečane, Sv. Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima, i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda tako da narod okolnih mesta i danas kaže, kad ide u, Studenicu: „Idem u grad.“ U jednom pismu studeničkih monaha ruskom caru navodi se (1663. g.) da u manastiru „ima trinaest oltara koji služe Gospodu“. [34] Treba pomenuti i značaj studeničke plastike za razvoj plastike na kasnijim manastirskim građevinama sve do Kalenića. [35] U Manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari s moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom, od Palestine, do Moskve, Carigrada i Primorja. [36]

Što se tiče studeničkog živopisa o njemu je mnogo i podrobno pisano. Mi ćemo ovde samo istaći .činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago.“[37] Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.[37]

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje i uzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tekstova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone n ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“. Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

  1. Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno, je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe.[38]

Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No ona ne samo što je posedovala bolnicu nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica, činjenica koja se takođe često previđa. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Ona je vekovima bila stecište poklonika i bolesnika duševnih i telesnih.

Narod je dolazio na sabore i praznike, pešačeći danima i provodeći vreme u postu i molitvi. Tu su donošena, mala deca i kljaste osobe, dovođeni nemi i gluvi za isceljenje. Kao, takva ona je bila mesto utehe i nade, duhovnih prozrenja i progledanja. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su, se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo. Sveta tajna pokajanja i ispovesti pri svemu tome igrala je prvorazrednu i nezamenljivu ulogu. Ona po samoj svojoj prirodi podstiče na dublje samopoznanje i daje tihu radost spasenja i duhovnog progledanja. Upravo preko pokajanja i ispovesti Studenica je postala živonosna i svetlonosna radionica istinske prosvete i prosvećenosti. Studenički tip prosvete jednostavno je nezamisliv bez Tajne ispovesti.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju. u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja. I ne samo što narod sa što pristupa hramu i svetinji studeničkoj nego i ono što je posredno ili neposredno vezano za Studenicu i njene svete Ktitore dobija u narodnim predanjima čudotvorno dejstvo. Tako, na primer, u blizini stare crkve u selu Paležu postoji „Savina stopa“. Smatra se da kišnica koja se u njoj hvata leči od glavobolje; nerotkinje kade stope Savine i stavljaju oko njih cveće. U poštovanju je i „Savina voda“ u selu Dolcu iznad Manastira. U njoj planinke drže sirište, govoreći mleku: „Savina te molitva podkvasila.“ [39]

  1. Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja. Takvog tipa „učilište“ bila je Studenica kroz vekove te i to treba podvući kad je reč o njenom značaju za srpsku prosvetu.

Onaj koji je dolazio u manastir radi monaštva nazivao se „manastirskim đakom“. Studenica je kroz sve svoje postojanje imala takvih đaka. O nekima od njih, naročito iz novijeg perioda, sačuvana, su i pismena svedočanstva. Tako, na primer, u jednom zapisu iz 1765. godine se kaže: ,Da se zna kako pridoh Ilija đak (u) Studenici duhovniku Maksimu.“[40] I iz drugih sačuvanih podataka se vidi da je Maksim bio ljubitelj knjige i da je kao dovoljno pismen mogao biti učitelj đaka[41] Ima izvesnih podataka da je krajem XVIII i početkom XIX veka pri Studenici postojala i neka vrsta manastirske škole. To potvrđuje zapis ia severnom portalu spoljnjeg mermernog zida. Nemanjine crkve Uspenija Bogorodice, koji kaže: „Znati sja kade došo Luković u Studenicu od sela Doca; znatisja kade bist došao Gavrilo Luković u Studenicu svjatuju na poučenije svjatija knjizi 1805. Boj sja Boga govori pravo, ne boj sja nikoga.“ [42]

U vreme Karađorđevog ustanka Studenica je ponovo popaljena i skoro zapustela tako da je i te škole u njoj nestalo. Posle njene obnove za vreme Knjaza Miloša, obnovljena je i škola (1838. g.). Za prvog učitelja je postavljen svršeni bogoslov Ilija Stefanović, a za drugog Vasilije Popović (1842. g.). Studenička Osnovna škola je od 1838.-1873. godine bila smeštena na spratu manastirske trpezarije a potom u novosazidanoj školskoj zgradi izvan manastirskih zidina kod česme, iznad potoka Ćelije na nekadašnjem manastirskom imanju. [43]

  1. Na kraju da se ukratko dotaknemo i kulturnih veza Manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i sa Primorjem. Pomenute su njene veze, sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, Manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima, na primer, Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom. [44] Pomenućemo ovde još i njene veze sa Vlaškom i Rusijom.

Intenzivne veze poslednjih Brankovića s Vlaškom, rad srpskih štampara u Rumuniji, nisu ostavile po strani ni Manastir Studenicu. Tako Studenica neguje veze sa vlaškim vojvodama M. Besarabom (16441 g.), Gligorijem Gikom (1662), Kostandinom (1706) Stefanom Kantakuzenom (1715). Svi oni izdašno pomažu Manastir svojim prilozima o čemu svedoče sačuvane vlaške povelje.

Veze studeničkih monaha sa Rusijom, naročito od XVII veka, značajne su za kulturne odnose pravoslavnih Srba i Rusa. I do danas je sačuvan Sinodik sa imenima priložnika, među kojima su i oni iz Rusije. [45] Blagodareći tim odnosima donošene su ruske bogoslužbene i bogoslovske knjige u Srbiju. Rezultat veza Studeničkih monaha, sa Rusijom bili su i ruski muzički rukopisi u čast Svetog Save i Svetog Arsenija. [46] U prošlom veku je bilo i studeničkih monaha koji su učili u Kijevu (kao što ih je bilo i u poslednje vreme). [47]

***

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje Manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

***

Autor: Mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije

Klik za pregled napomena

Fotografije : Jovana Jovanović