Млада уметница Хелена Павловић има 18 година и живи у Ушћу код Краљева. Завршила је Средњу уметничку школу у Краљеву, смер за дизајн ентеријера и индустријских производа. Тренутно је на првој години основних академских студија на Факултету „Деспот Стефан Лазаревић”, на одсеку за обнову и чување. Будући да средњошколски смер није имао велики број предмета посвећених сликарству, знање је најпре стицала кроз приватне часове у атељеу „Линија” под вођством Слађане Миљковић, која јој је помогла да савлада основе цртања и сликања. Након тога, самостално је наставила да се усавршава и успешно савладала технике иконописања.
У наставку читајте о томе како Хелена доживљава уметност, шта је инспирише и како спој традиције, духовног израза и личне посвећености обликује њено стваралаштво.
Када си схватила да сликање није само хоби, већ твој животни пут?
Код мене то никада није био неки конкретан моменат. Уметност је увек била велики део мене још од малих ногу, од жврљања по зидовима, похађања основе музичке школе, средње Уметничке школе у Краљеву па све до тренутног школовања, факултета. Себе једноставно не бих могла да замислим да се бавим било чиме другим. Знала сам да је то то када људи око мене нису имали потребу да ме питају „А чиме планираш да се бавиш? “ или то што не морам саму себе да натерам да узмем четкицу у руку, уметност је једноставно била асоцијација других људи на мене.
Да ли се сећаш своје прве продате слике или прве званичне наруџбине? Какав је био осећај када је твој рад пронашао свој нови дом?
Сећам се, наравнo! Тај осећај је као за бебу када направи свој први корак, мешавина огромне радости, поноса и благе панике, где се понављало питање: „Да ли је ово стварно довоњо добро да неко плати, шта ако му се не свиди?“ Прелеп је осећај када видиш да твој рад више није само у твојим рукама, већ да одлази у нечији дом и да ће постати део туђег простора и живота. Тај први пут ти да ветар у леђа да наставиш даље.
Који уметник или уметнички правац је највише утицао на развој твог јединственог израза?
За сада ме највише привлаче стари мајстори, ти невероватни детаљи и људска способност да пренесу тако невероватне тренутке на платно. Уживам да гледам дела Каравађа, Микеланђела, Жак-Луј Давида, спој те класичне традиције, прецизности и осећаја за детаљ је нешто што стално имам у глави.
Иконопис има своја строга правила тј. каноне . Колико је тешко пронаћи сопствени уметнички потпис и лични печат у оквиру тако строго дефинисане форме?
У почетку делује застрашујуће јер су канони ту са разлогом. Али, с временом схватиш да ти исти оквири заправо дају слободу да се фокусираш на суштину. Лични печат се ту не гради кроз неко дивље експериментисање, већ кроз фину, сиптилну руку, доста осећаја за тонове, јачину контраста и тај унутрашњи мир који унесеш у дело. Икона није портрет уметника, он не слика по сопственој замисли, већ преноси већ постојећу духовну и иконографску традицију. На крају, свака икона носи енергију онога ко је слика.
Сликање икона се често доживљава и као чин молитве. Да ли се твоје ментално стање мења када радиш икону у поређењу са када сликаш обичан портрет или неки пејзаж?
Апсолутно. Када радим икону, атмосфера у просторији је потпуно другачија. За иконе је потребан пун мир и стрпљење особе која је ради. Ако сам један дан на пример уморна или нерасположена, тај дан не сликам иконе. Код класичног сликања је такође потребан мир, али не на исти начин, овде можеш и да се играш и више експериментишеш, док је код иконе другачије, поготово ако се ради икона по наруџбини, тада је већи притисак на теби и све је другачије. Сликањем више волим да се бавим оним данима када желим мало да опустим и експериментишем неке нове технике.
Какав је осећај одговорности када знаш да неко ту икону поручује само као украс, већ као духовни заштитник свог дома?
Икона није обични украс или уметничко дело, икона је прозор светлости. Стални поглед на икону Христа, Богородице или крсне славе подсећа људе како треба да живе, опомиње нас на врлине и позива на мир, љубав и праштање унутар дома. Зато ми је важно да свакој икону приступим у потпуном миру и максимално будем посвећена.
Слике по наруџбини често значе усклађивање твоје уметничке визије и жеља клијента. Да ли ти је тешко да се препустиш туђим жељама или у томе налазиш нови извор инспирације?
Зависи од ситуације. Понекад уме да буде изазовно ако клијент има превише специфичне захтеве који се косе с неком мојој естетиком и размишљањем. Али, углавном волим тај дијалог. Увек изнесем своје искрено мишљење и савете клијенту и свакако на крају нађемо најбоље решење. Често ме туђе идеје натерају да изађем из своје зоне комфора и решавам ликовне проблеме на које сама можда никада не бих наишла, што на крају испадне супер. Јер сваки изазов је нова прилика за усавршавањем.
Друштвене мреже су данас виртуелне галерије и извор поруџбина у DM-у. Колико ти је тешко да будеш и уметник и сопствени менаџер?
То је вероватно и најтежи део овога. Најрадије бих да само седим, мешам боје и сликам и да не бринем ни о чему другом. А онда схватим да морам да снимам проце настанка слике, монтажа снимака и фотографија, да одговарам на поруке, да се бринем о паковању и слању… Бити сам свој газда, мајстор, секретар и менаџер у исто време уме озбиљно да те исцрпи, поготово поред других многобројних обавеза поред посла, али данас се без тога једноставно не може.
Живот у близини Студенице значи свакодневни додир са вековима старом фрескосликарством и архитектуром. Колико је близина такве светиње обликовала твој естетски доживљај и одлуку да се посветиш баш иконопису?
Кад одрасташ у окружењу где ти је пред очима та лепота и историја, твој поглед на уметност се потпуно другачије гради. То није само естетика, то је културни корен који носиш у себи и који ћеш даље делити и проширивати. Та монументалноср, мир и дубина манастира Студеница су сигурно утицали на то д и сама заволим тај израз и одлучим да му посветим свој рад.
Како изгледа бити млада уметница у малој варошици — да ли ти та средина пружа преко потребан мир за стварање или понекад осетиш изолованост од уметничке сцене?
Има и једног и другог. Са једне стране, имаш незамењив мир, слободу, нема градске гужве, највећа бука која може да ти се задеси је кукурикање петла… Али са друге стране, наравно да понекад осетиш ту изолованост и мањак дешавања, мањи приступ уметничком материјалу и прибору. Када бих бирала где бих до краја живота провела, то би свакако било село.
Да ли су друштвене мреже и поруџбине преко интернета за тебе биле „прозор у свет“ који ти је омогућио да из мале средине твоја уметност стигне до домова широм земље и иностранства?
Баш тако, друштвене мреже су кључна ствар за то. Без интернета и друштвених мрежа, моја уметност за сада би остала затворена кући. Овако, свако може да види процес настајања слике, детаље, и да наручи рад без обзира где се налази, јер су радови свакако много пута лепши уживо. Невероватно је кад помислиш да рад из твоје мале дневне собе путује на адресе шипом Србије, па и ван ње. Упараво су ми и друштвене мреже омогућиле да моја прва већа поруџбина буде ван Србије. И прелеп је осећај када неко тако далеко поред толиког избор баш изабере мене, тек тада схватим колико могу и колико мој рад вреди.
Шта би поручила младим девојкама и уметницама које тек почињу да граде свој пут у свету уметности и хоће да живе од свог рада?
Искрено не бих ни ја са мојих осамнаест година имала и шта пуно да им кажем, али дефинитивно да верују у себе и свој рад. У животу нема пречица, јер сви на крају долазимо на исто место. Битан је само рад и само рад може донети резултате. Од како сам дефинисала чиме ћу се бавити, није прошао дан како нешто не урадим или насликам, јер када човек нешто истински воли и жели он ће се потрудити. Не треба да чекамо да нам се „све коцкице сложе“ или да нас неко примети, већ узмите ствар у своје руке, делите то што радите, поносите се тиме и не одустајте када наиђу неки тежи дани. Када осетиш тежину туга, прибегни молитвни јер молитва је дах душе и наше оружје против сваке туге. Бог чека погодан тренутак да дође и просветли твој ум, да ти дарује читав Рај!
