Mlada umetnica Helena Pavlović ima 18 godina i živi u Ušću kod Kraljeva. Završila je Srednju umetničku školu u Kraljevu, smer za dizajn enterijera i industrijskih proizvoda. Trenutno je na prvoj godini osnovnih akademskih studija na Fakultetu „Despot Stefan Lazarević”, na odseku za obnovu i čuvanje. Budući da srednjoškolski smer nije imao veliki broj predmeta posvećenih slikarstvu, znanje je najpre sticala kroz privatne časove u ateljeu „Linija” pod vođstvom Slađane Miljković, koja joj je pomogla da savlada osnove crtanja i slikanja. Nakon toga, samostalno je nastavila da se usavršava i uspešno savladala tehnike ikonopisanja.
U nastavku čitajte o tome kako Helena doživljava umetnost, šta je inspiriše i kako spoj tradicije, duhovnog izraza i lične posvećenosti oblikuje njeno stvaralaštvo.
Kada si shvatila da slikanje nije samo hobi, već tvoj životni put?
Kod mene to nikada nije bio neki konkretan momenat. Umetnost je uvek bila veliki deo mene još od malih nogu, od žvrljanja po zidovima, pohađanja osnove muzičke škole, srednje Umetničke škole u Kraljevu pa sve do trenutnog školovanja, fakulteta. Sebe jednostavno ne bih mogla da zamislim da se bavim bilo čime drugim. Znala sam da je to to kada ljudi oko mene nisu imali potrebu da me pitaju „A čime planiraš da se baviš? “ ili to što ne moram samu sebe da nateram da uzmem četkicu u ruku, umetnost je jednostavno bila asocijacija drugih ljudi na mene.
Da li se sećaš svoje prve prodate slike ili prve zvanične narudžbine? Kakav je bio osećaj kada je tvoj rad pronašao svoj novi dom?
Sećam se, naravno! Taj osećaj je kao za bebu kada napravi svoj prvi korak, mešavina ogromne radosti, ponosa i blage panike, gde se ponavljalo pitanje: „Da li je ovo stvarno dovonjo dobro da neko plati, šta ako mu se ne svidi?“ Prelep je osećaj kada vidiš da tvoj rad više nije samo u tvojim rukama, već da odlazi u nečiji dom i da će postati deo tuđeg prostora i života. Taj prvi put ti da vetar u leđa da nastaviš dalje.
Koji umetnik ili umetnički pravac je najviše uticao na razvoj tvog jedinstvenog izraza?
Za sada me najviše privlače stari majstori, ti neverovatni detalji i ljudska sposobnost da prenesu tako neverovatne trenutke na platno. Uživam da gledam dela Karavađa, Mikelanđela, Žak-Luj Davida, spoj te klasične tradicije, preciznosti i osećaja za detalj je nešto što stalno imam u glavi.
Ikonopis ima svoja stroga pravila tj. kanone . Koliko je teško pronaći sopstveni umetnički potpis i lični pečat u okviru tako strogo definisane forme?
U početku deluje zastrašujuće jer su kanoni tu sa razlogom. Ali, s vremenom shvatiš da ti isti okviri zapravo daju slobodu da se fokusiraš na suštinu. Lični pečat se tu ne gradi kroz neko divlje eksperimentisanje, već kroz finu, siptilnu ruku, dosta osećaja za tonove, jačinu kontrasta i taj unutrašnji mir koji uneseš u delo. Ikona nije portret umetnika, on ne slika po sopstvenoj zamisli, već prenosi već postojeću duhovnu i ikonografsku tradiciju. Na kraju, svaka ikona nosi energiju onoga ko je slika.
Slikanje ikona se često doživljava i kao čin molitve. Da li se tvoje mentalno stanje menja kada radiš ikonu u poređenju sa kada slikaš običan portret ili neki pejzaž?
Apsolutno. Kada radim ikonu, atmosfera u prostoriji je potpuno drugačija. Za ikone je potreban pun mir i strpljenje osobe koja je radi. Ako sam jedan dan na primer umorna ili neraspoložena, taj dan ne slikam ikone. Kod klasičnog slikanja je takođe potreban mir, ali ne na isti način, ovde možeš i da se igraš i više eksperimentišeš, dok je kod ikone drugačije, pogotovo ako se radi ikona po narudžbini, tada je veći pritisak na tebi i sve je drugačije. Slikanjem više volim da se bavim onim danima kada želim malo da opustim i eksperimentišem neke nove tehnike.
Kakav je osećaj odgovornosti kada znaš da neko tu ikonu poručuje samo kao ukras, već kao duhovni zaštitnik svog doma?
Ikona nije obični ukras ili umetničko delo, ikona je prozor svetlosti. Stalni pogled na ikonu Hrista, Bogorodice ili krsne slave podseća ljude kako treba da žive, opominje nas na vrline i poziva na mir, ljubav i praštanje unutar doma. Zato mi je važno da svakoj ikonu pristupim u potpunom miru i maksimalno budem posvećena.
Slike po narudžbini često znače usklađivanje tvoje umetničke vizije i želja klijenta. Da li ti je teško da se prepustiš tuđim željama ili u tome nalaziš novi izvor inspiracije?
Zavisi od situacije. Ponekad ume da bude izazovno ako klijent ima previše specifične zahteve koji se kose s nekom mojoj estetikom i razmišljanjem. Ali, uglavnom volim taj dijalog. Uvek iznesem svoje iskreno mišljenje i savete klijentu i svakako na kraju nađemo najbolje rešenje. Često me tuđe ideje nateraju da izađem iz svoje zone komfora i rešavam likovne probleme na koje sama možda nikada ne bih naišla, što na kraju ispadne super. Jer svaki izazov je nova prilika za usavršavanjem.
Društvene mreže su danas virtuelne galerije i izvor porudžbina u DM-u. Koliko ti je teško da budeš i umetnik i sopstveni menadžer?
To je verovatno i najteži deo ovoga. Najradije bih da samo sedim, mešam boje i slikam i da ne brinem ni o čemu drugom. A onda shvatim da moram da snimam proce nastanka slike, montaža snimaka i fotografija, da odgovaram na poruke, da se brinem o pakovanju i slanju… Biti sam svoj gazda, majstor, sekretar i menadžer u isto vreme ume ozbiljno da te iscrpi, pogotovo pored drugih mnogobrojnih obaveza pored posla, ali danas se bez toga jednostavno ne može.
Život u blizini Studenice znači svakodnevni dodir sa vekovima starom freskoslikarstvom i arhitekturom. Koliko je blizina takve svetinje oblikovala tvoj estetski doživljaj i odluku da se posvetiš baš ikonopisu?
Kad odrastaš u okruženju gde ti je pred očima ta lepota i istorija, tvoj pogled na umetnost se potpuno drugačije gradi. To nije samo estetika, to je kulturni koren koji nosiš u sebi i koji ćeš dalje deliti i proširivati. Ta monumentalnosr, mir i dubina manastira Studenica su sigurno uticali na to d i sama zavolim taj izraz i odlučim da mu posvetim svoj rad.
Kako izgleda biti mlada umetnica u maloj varošici — da li ti ta sredina pruža preko potreban mir za stvaranje ili ponekad osetiš izolovanost od umetničke scene?
Ima i jednog i drugog. Sa jedne strane, imaš nezamenjiv mir, slobodu, nema gradske gužve, najveća buka koja može da ti se zadesi je kukurikanje petla… Ali sa druge strane, naravno da ponekad osetiš tu izolovanost i manjak dešavanja, manji pristup umetničkom materijalu i priboru. Kada bih birala gde bih do kraja života provela, to bi svakako bilo selo.
Da li su društvene mreže i porudžbine preko interneta za tebe bile „prozor u svet“ koji ti je omogućio da iz male sredine tvoja umetnost stigne do domova širom zemlje i inostranstva?
Baš tako, društvene mreže su ključna stvar za to. Bez interneta i društvenih mreža, moja umetnost za sada bi ostala zatvorena kući. Ovako, svako može da vidi proces nastajanja slike, detalje, i da naruči rad bez obzira gde se nalazi, jer su radovi svakako mnogo puta lepši uživo. Neverovatno je kad pomisliš da rad iz tvoje male dnevne sobe putuje na adrese šipom Srbije, pa i van nje. Uparavo su mi i društvene mreže omogućile da moja prva veća porudžbina bude van Srbije. I prelep je osećaj kada neko tako daleko pored tolikog izbor baš izabere mene, tek tada shvatim koliko mogu i koliko moj rad vredi.
Šta bi poručila mladim devojkama i umetnicama koje tek počinju da grade svoj put u svetu umetnosti i hoće da žive od svog rada?
Iskreno ne bih ni ja sa mojih osamnaest godina imala i šta puno da im kažem, ali definitivno da veruju u sebe i svoj rad. U životu nema prečica, jer svi na kraju dolazimo na isto mesto. Bitan je samo rad i samo rad može doneti rezultate. Od kako sam definisala čime ću se baviti, nije prošao dan kako nešto ne uradim ili naslikam, jer kada čovek nešto istinski voli i želi on će se potruditi. Ne treba da čekamo da nam se „sve kockice slože“ ili da nas neko primeti, već uzmite stvar u svoje ruke, delite to što radite, ponosite se time i ne odustajte kada naiđu neki teži dani. Kada osetiš težinu tuga, pribegni molitvni jer molitva je dah duše i naše oružje protiv svake tuge. Bog čeka pogodan trenutak da dođe i prosvetli tvoj um, da ti daruje čitav Raj!
