После две деценије у планинском селу Бресник родило се дете, али су родитељи Руси досељени с далеког Урала
После путовања разрованим и блатњавим путем, дугим десетак километара, од Ибарске магистрале па горе у брдо све до под саму планину Чемерно, стижемо у Дубочицу, заселак села Бресника. Тамо међу кошницама затичемо пчелара:
– Здравствујте. Менја зовут Миша. Как тебја?
– Нема потребе… Боље на српском. Ја сам Олег Козлов.
И тако ометамо пчеларски посао ради разговора са Олегом и његовом супругом Анастасијом, младим брачним паром. Они су у ову српску забит, остарело планинско насеље са тек десетак кућа стигли још 2013. године са источне стране Урала, из некадашњег Сведловска, сада Јекатеринбурга. Дошли су на препоруку пријатеља, али не сами већ са сином Дмитријем, који је сада петнаестогодишњак. Овде су породицу проширили, добили су још двоје деце. Дечаку, рођеном пре две и по године дали су српско име Светомир. Пре три месеца добили су бебу, поново дечака којег су назвали Ђорђе.
– Ову кућу, која је била напуштена јер власница живи у Београду, са десет хектара земље купили смо за десет хиљада евра. Иначе, градио је Саватије Радомировић, Србин солунац. Била је то некада бројна породица поштених и школованих људи. Кућа је славила Светог Ђорђа па отуда идеја да ми, нови власници, новорођенчету дамо име Ђорђе – објашњава Олег.
Ова беба је прво дете рођено у Бреснику у последње две деценије. Село је опустело и остарело. Од око пет стотина мештана сада их је свега 150. Просек година старости је изнад педесет, зграда основне школе је одавно закатанчена…
– Хоће ли се село подмладити – питамо Олега – можда дође још твојих земљака?
– Има неколико млађих породица и овде, али сви гледају доле у равницу и планирају селидбу. Видите, нема пута, нема школе. Кад пут није урађен за време Југославије тешко да ће и сада – тврди Олег и додаје да му је школовање деце највећи проблем.
– Добро, наш најстарији син се школује, како ви овде кажете, дописно. Према руском програму, учи посредством компјутера па иде у Београд да полаже испите. Не знамо како и где кад ово двоје стигну за полазак у школу. Видећемо, можда се и ми преселимо негде ближе граду – кажу наши саговорници.
У учењу Дмитрију помажу родитељи, јер су обоје факултетски образовани. Олег је историчар, а Анастасија економиста, финансијског смера. Сада се у овој српској забити баве пољопривредом и сточарством али су због неговања деце морали да смање домаћинство. Недавно су продали краву и педесетак коза, а преполовили број зечева па их је тренутно 25. Ту су им сада и кокошке, патке, гуске…
– Имали смо педесет зечева – додаје Олег – па су јели сено као крава. Сада је овај број подношљив, а оволико оваца ћу и даље гајити, да се не затраве ливаде. Направио сам и велики чаир пошто морам да их штитим, јер овде има вукова – каже Олег.
Козлови имају и овећу башту коју су већ поорали мотокултиватором, ту је и млад шљивик, неколико стабала јабука, дуња, трешања…
– Печем ракију, шљивовицу, јабуковачу и трешњевачу. Има стабала са којих воће овде нико не бере, па ми питамо за дозволу и без накнаде га оберемо. Нисам баш љубитељ алкохола, али сматрам да је ракија боље пиће од вотке. Иначе, у Србији је и клима знатно блажа него код нас, где нам је Сибир близу. Али, нестабилне су овде временске прилике. Памтим, рецимо да је само 2015. година била баш добра. Било је оптимално и кише и сунца па је све родило и све смо убрали, ливаде на време покосили… Но, сав тај приход није ни тада био довољан па морамо да се ослањамо на дотације од родитеља из Русије, бар док се боље не снађемо. Шуму не сечем, немам трактор. У сваком случају, није исто, није приход исти од десет хектара у равници као у планини, а рад је овде тежи. Истина, нама је тешко и да живимо негде доле, где је бука, гужва… Но, видећемо – каже на крају разговора Олег Козлов, Бресничанин са Урала.
Иако су по километар и више удаљене, малобројне комшије за ову породицу знају и пуни су речи хвале, тврдећи да су ,,радни, поштени и тачни” и сви додају да ће им бити жао ако крену у нову селидбу.
На крају разговора фотографишемо само део породице не желећи да беби прекидамо сан, а Дмитриј из Краљева још не беше стигао па се поздрављамо рекавши:
– До свиданија. Спасибо.
– До виђења, нема на чему – отпоздравише Козлови.
Аутор: Мирољуб Дугалић “Политика“