Након више од шест месеци прогањања студеничке братије, због опирања Јустину и Дамјану да Студеницу претвори из духовног у бизнис центар, на Лазареву суботу, Јустин је повукао своје монахе из Студенице и вратио их својим кућама.
Наиме, након одбијања братства Манастира Студенице да им Јустин некаконито постави Дамјана за игумана, противно Уставу СПЦ, крајем августа 2024. године, Јустин је поставио самога себе за в.д. игумана и довео ново братство у Студеницу.
Прогањање братства Манастира Студенице подразумевало је стављање студеничких монаха на црквени суд и њихово кажњавање, протеривање монаха из Студенице, одузимање средстава за живот, искључивање мобилних телефона, онемогућавање распологања новцем са манастирског рачуна, свакодневно понижавање и постављање Дамјана за de facto игумана, када већ није успео да га постави и de jure.
Прогон студеничког братства и претварање Студенице у профитни центар не би био могућ без довођења монаха који би заменили студеничко братство и који би, као нови „студеничани“ под игуманском в.д. палициом митрополита Јустина изабрали Дамјана за игумана. Подразумева се да Епархија жичка, као уосталом ни СПЦ у целини, нема много монаха који би на тако нешто пристали. Због тога је Јустин доводио и кривично осуђиване монахе као и игумана Манастира Вазнесења, који је руководио двојицом монаха, од којих му се један обесио а други напустио монаштво. Овог последњег овластио је да располаже новцем Студенице. Нови, квази студенички монаси, су током првих недеља заиста и боравили у Студеници, онда су почели да излазе из манастира па да се враћају, да би последњих недеља све краће боравили. Сматрали су вероватно да ионако проводе много више времена у Студеници од њеног в.д. игумана Јустина и Дамјана, суштинског заповедника.
За три месеца, колико су боравили у светињи, студеничка братија им је спремала храну, а добродушност коју је братство показало хранећи их у таквим условима невиђена је у данашње време. Много људи сматрало је добродушност скромне, ситне, ћутљиве и молитвене студеничке братије глупошћу и слабошћу.
На Лазареву суботу, незаконити студенички в.д. игуман Јустин вратио је својим кућама своје лажно студеничко братство чиме су ови монаси доживели исту судбину као и лажна игуманија Жиче током десанта Јустина на Жичу.
Наиме, по ступању на трон жичке епархије Јустин је покушао да истера истинско жичко сестринство које се опирало комерцијализацији Жиче. Ипак неких разлика има. Јустин се наиме 2015. године није прогласио за в.д. игуманију Жиче, као што је урадио десет година касније у Студеници. И, хвала Богу, никог од лажне студеничке братије није задесио шлог попут лажне игуманије Жиче, која је остала након тога трајни инвалид. Поуке из Жиче нису извукли ни лажни студенички монаси, а ни м. Јустин, што је далеко трагичније.
Студеница није много видела свог в.д. игумана Митрополита Јустина. Оно мало што је долазио, Студеница га је видела уз бројно монаштво и свештенство које је присиљавао да дођу с њим као подршка. Као подршка, долазила му је и полиција, што у униформи, што у цивилу. Таквог игумана Студеница од свог постојања није имала. Време је да студеничко братство, које у просеку у Студеници живи двадесет година, изабере игумана каквог заслужује.
Жељко Ђуровић