Сан Гордане са Чемерног: „Замишљам да имам способног мужа и пуно деце“

Испoд „Борове стране“ самује свега неколико кућа до којих се стиже излоканим путем преко обронака Чемерног. Том стазом могу проћи једино запреге и теренска возила, а планинску тишину проламају ударци маља.

Пролазник би слутио да неки горштак заграђује тор, али застадосмо као у чуду, пред следећим призором: жена средњих година оштрим замасима сабија колац у земљу. Кад нас угледа застаде, као да се снебива, али ипак доврши посао са још два ударца. Добар дан, може ли се, назвасмо и ми помало затечени. „Добар дан и Вама. Може а и мора. Прогријало сунце а снег слетео скоро сав, па да заградим мало да не пролази стока. Отрула ограда а и намети су је зимус поломили“ одговори она.

Па зар нема нико други да то опосли, упитасмо?

„Богами, нема. Ја и сестра овде живимо. Отац нам умро лане. Ту смо само нас три, мајка је болесна па се нас двије старамо о њој и о кући. Не можемо да је оставимо а и греота је да нам очева мука зараста у купине. Није то заслужио, целог живота се мучио, до судњег дана је радио“ – рече, а низ образ јој се скотрља суза. Па окрете главу да се то не види.

Наслоних се на климаву ограду, и вратих се у мислима неколико деценија. И сам сам имао сличну ограду, од цепане баскије. Сваког пролећа морало се порадити на њој, заменити дотрајало коље. Није лако побити колац у шкрљевиту земљу а вештина га је и зоштрити. Помагао сам оцу који је одока, али као под конац, постављао заграду. И нас двојица смо умели да се помучимо да је наместимо, а камо ли једно женско чељаде.

Гордана, зашто сте остали на Чемерном, сви ваши вршњаци отишли су давно?

„Неких година биле смо отишле и ја и сестра Снежана, али се вратисмо. Зар да оставимо родитеље да скапавају сами, нису то заслужили. Овде сам порасла, ишла у Горњи Дубац у школу четри године, па у осмогодишњу у Каону. Све пешке, ја сестра и брат. После смо отишле у Краљево али кад су нам се родитељи разболели нисмо часиле: све оставимо у вратимо се у село. И у граду смо пуно радиле, није нам било тешко, научиле смо од малена. Биле смо се снашле, али љубав према оцу, мајци и овој кући јача је од свега. Сањала сам да овде имам лепу кућу. И овакву трошну не бих заменила за 3 солитера у Краљеву“ – отвори душу.

„Била сам одличан ђак и замишљала да једног дана студирам психологију. Али, нисмо имали средстава, а памтим и дане кад је хлеба за фалило. Радила сам тешке послове и нисам се плашила терета. Али сачувала сам образ и увек сам пазила на то. Како ћу оцу на очи ако би учинила нешто лоше, нисам могла да осрамотим породицу. Захвална сам родитељима који су ми пружили колико су могли, али васпитање не може новцем да се плати.То што су они уткали у мене дало ми је снаге, и без тога душа би ми била празна“ – прича Гордана и стеже држалицу, чини се жури да заврши ограду пре заласка сунца.

Године, ипак, нису оставиле превише трага на њеном лицу. Само у неком добром филму још се може видети како жена завидног изгледа побија коље и подиже ограду у неком беспућу.

Гордана нисте се удавали?

„Јесам, кратко сам била у браку. Али нисам могла да живим са неким коме ћу да будем мајка а не жена. Не могу је да васпитавам човека, а од мушкарца очекујем да буде бар приближно мојих способности. Желим и сањам породицу.Заувек ћу жалити што нисам испунила једини очев сан – да бар једно унуче од нас троје деце види за свог живота. Мислим да је на онај свет отишао тужан због тога. Као девојка сам сањала дом, породицу и пуно деце. Није ме хтело,такве сам среће. Али и даље се надам, желим и молим се драгом богу да подижем и васпитавам децу. Има ли веће среће? Али не по сваку цену. Ако ја и сестра до сад нисмо изгубиле част и образ нећемо ни од сада. Она је лепша и млађа од мене две године и ту смо где смо. Никад се нисмо жалиле па ни сада“ говори она а мисао јој је кристално јасна.

Снежана са тројкама

Поздрави смо се

„Морам да идем, овде се брзо смркава. Треба да намирујем стоку. А ограду ћу завршити сутра. Ова ми није толико важна колико она око куће. Пало нам прошће а покојни отац пре смрти рече: „Сине, ако се изборите заградите авлију“. Обећале сам и ја и сестра да ће мо то урадити. Не знам како, али не мрдам одавде док то не испуним. Мајка нам је тешко болесна, једва се креће, а нас две ипак смо жене. Али, како Господ рече, нека тако буде.

Извор

2 thoughts on “Сан Гордане са Чемерног: „Замишљам да имам способног мужа и пуно деце“

  1. Miki

    20. фебруара 2017.

    kako da uspostavim kontakt sa ovom osobom…?

  2. Rada Petrovic

    22. фебруара 2017.

    svaka cast. zelela bih da ih upoznam sve tri, majku i sestre. Ako imate neki telefon molim Vas posaljite mi.

Comments are closed.