Kanjonom reke Šošanice

15. septembra 2018. Vesti, Prirodne lepote, Turizam0

Piše: Svetlana Krdžić

Pokrenula nas je želja da upoznamo planinu Stolovi sa one strane koja gleda na ibarsku dolinu i selo Polumir. Kad se posmatra sa vrha Usovica, to je ogromno prostranstvo zelenih kosina, livada i dubodolina. Naš prijatelj i vrstan poznavalac Stolova, Minja,  preuzeo je ulogu vodiča i zajedno smo krenuli u ovu avanturu.

Krećemo od „Bukve“, mesta iznad sela Brezna,  dokle može da se dođe autom. Ovaj pravac je poznat svim ljubiteljima Stolova. Ovde se odvaja staza za Orlovac, Ravni, Nilovsku Prevoju i Kamarište. Naš put vodi nas ka kućama Šalinića i Živanovića. Nadomak grupe od nekoliko zaboravljenih kuća Šalinića nailazimo na izvor , tačnije tanku nit vode koja prelazi preko puta.  Minja kaže da  možemo da pijemo vodu  i da zapamtimo ovo mesto. Do kuća Šalinića put krivuda u obliku slova „S“. Sa svake krivine preko puta teku tanki potočići. Opet nam Minja kaže da obratimo pažnju. Oko jedne kuće smo se zadržali u razgledanju i fotografisanju. Uvek neizgovoreno pitanje: kako su ovde ljudi živeli i išli kod lekara? Ispod kuća zavija put za stoosamdeset stepeni i mi se ođednom krećemo putem pored jednog potoka. Kaže Minja: e sad hodamo pored reke Šošanice na samom njenom nastanku. Vode ima taman koliko ruke da opereš, ali teče. Malo-malo,  sa desne strane se ka Šošanici uliva neki potočak i prelazi preko puta.

Dobra tri kilpmetra ima između kuća Šalinića i zadnje ljudske naseobine ispod Stolova, sa ove strane. Prvi  simbol naselja je groblje a ovde je groblje prostorno ogromno, ali staro i zapusteno. Tri sveža spomenika i stotine kamenih krstova vire iz nepokošene trave. U ovom bespuću ovde se dolazi samo sa namerom.

Kad smo kretali u kanjon Šošanice znali smo da idemo do kuće Miljka Živanovića. On i otac ovde žive sami. Tri psa, dve mačke  su jedina  živa bića ovde. Miljko ima košnice i pravi odličan med. Sve oko  kuće je staro i u neskladu sa prirodom a opet nekako sve tu pripada. Jedino sredstvo prevoza je stari motorcikl. Kad smo mi stigli, nisu bili kod kuće da stanu u ovu priču. Nemaju krave, ovce, kokoške, prodavnicu, pekaru , nikakav trag  civilizacije. Baš me zanima kako je ovde zimi kad zaveje sneg. Kod Miljka moze da se kupi med. Stoji puna tegla u jednim staklenom ormariću ispred kuće kao i flaša rakije i kašičice da se posluže slučajni gosti. Namernih gostiju ovde nema. Iza Miljkove kuće ima jos nekoliko napuštenih kuća koje se razaznaju samo po banderama za struju. Kraj reda bandera i ugledate kroz zelenilo crveni krov. Miljko ima i sreće sto živi ovde. Nema s kim da se svađa, ide u lov , peca ribe na reci i jede potpuno zdravu hranu iz prirode.

U nastavku nase avanture zalazimo za brda i Miljkova kuća se više ne vidi. Potok  Šošanica je sada reka, sve je više virova i slapova a voda  je hladna i potpuno bistra. MInja sve vreme govori nazive mesta, brda i vrhova kuda prolazimo. Glavni orijentir nam je „Kozarište“, karateristično brdo u Stolovima . Zapravo mi sve vreme kružimo i spuštamo se oko tog brda. U nastavku, tok reke je kanalisan kroz ogromne čelične cevi za potrebe izgrađene male hidrocentrale. Više od osam kilometara puta je prokopano pored reke u ovom bespucu da bi se te cevi postavile. Brana za centralu je napravljena na najlepšem mestu u ovom kanjonu. Mesto se zove Sastavci i tu se sastavljaju reka Šošanica i Gvozdačka reka. Brana je zaustavila tok obe reke, riblji put je zasut granjem i kamenjem a ispod brane teče vode koliko i na početku toka Šošanice. Samo sto više nema Šošanice, sada silazimo niz obale Gvozdačke reke.

Kad smo stigli na „Solila“, Gvozdačka reka pravi dve potpuno okrugle meandre. Dodirno mesto kruga meandre nije šire od jednog metra obale i to mesto se zove „Precmiljak“. Kad napravi prvi krug okrene se oko drugog brda za pun krug opet. Ovde reka znatno usporava tok pa se ispod okomitih stena nalaze veliki virovi. E tu je naš drug Minja upecao najveće krkuše i pastrmke nekada. Veliki ljubitelj ribolova i mušičarenja ovako odaje poštu reci i prirodi. Njegova neprestana priča o lepotama kanjona nas je i dovela dovde. Ali Minjina priča je i tužna. Nažalost , i ovde je tehnologija rešila da uništi prirodu a posebno reku.

Razumem Minjinu tugu i ogorčenost ljudskom pohlepom i rušilačkim odnosom prema prirodi. Mozda će priroda ljudima vratiti sve milo za drago. Nedavne junske i julske kiše obrisale su ovaj put i od njega je samo ostao kamenjar. Dobar deo puta ispod brane hodamo baš po rečnom koritu. Teren liči na mesečev pejzaž.  Prelazimo na levu stranu reke i na tom mestu pravimo dobru pauzu. Sada samo predstoji hodanje ka Polumiru i našem prevozu.  Daleko je od brane do centrale, nekih šest-sedam kilometra. Centrala ispušta vodu u reku ponovo kod železničkog mosta . Tu se Gvozdačka reka razmeće virovima i dubinama. Nedaleko odatle utiče u Ibar. Ali zanimljiv mi je pružni most. Dva kamena luka iznad reke sadrže  četiri table. Na jednoj piše 1928,  to je godina početka gradnje mosta. U sredini piše „oj na more“ sa desne strane, a sa leve piše „na Adriju“. I  na kraju 1929, verovatno godina završetka mosta.

I kad smo se domogli Ibra, naš put je manje zanimljiv ali nam predstoji još tri-četiri kilometra do nekog prevoza. Stigosmo u kasno popodne do sela Polumir. Ravni deo sela vezan je za prugu a u brdima se vide nove kuće i uređena imanja. Gajovićka reka ovde silazi sa Studene planine i razbija monotoniju seoske panorame. Slučajni susret sa poskokom mi je ulepšao dan. Zmija je krenula ka ivici puta pa kad sam naišla, samo se okrenula u suprotnom pravci i sišla niz brdo. Kažu da je ovaj predeo leglo poskoka i uopšte polumirski kraj. Posle izgradnje brane bujicama i vodoplavom je unisteno stanište zmija i vodozemaca. Mi smo tek posle pređenih sedamnaest kilometara videli prvu zmiju. A baš smo ih tražili.

Dan za pamćenje. I sam Minja je nekoliko puta gotovo zaplakao od tuge za uništenom lepotom kanjona Šošanice i Gvozdačke reke. Saznanje da je uništena pastrmska voda užasava.

Pravi ljubitelj prirode misli  o ribama  a ne o kilovatima. Zato priča sa ove strane Stolova  ima tužne note. A planinarski  poduhvat silaska kroz kanjon je pravi doživljaj i nije naporan. Sama Šošanica je orijentir za kretanje i od početka do kraja  svog toka, prelepa reka.