Пише: Светлана Крџић
Покренула нас је жеља да упознамо планину Столови са оне стране која гледа на ибарску долину и село Полумир. Кад се посматра са врха Усовица, то је огромно пространство зелених косина, ливада и дубодолина. Наш пријатељ и врстан познавалац Столова, Миња, преузео је улогу водича и заједно смо кренули у ову авантуру.
Крећемо од „Букве“, места изнад села Брезна, докле може да се дође аутом. Овај правац је познат свим љубитељима Столова. Овде се одваја стаза за Орловац, Равни, Ниловску Превоју и Камариште. Наш пут води нас ка кућама Шалинића и Живановића. Надомак групе од неколико заборављених кућа Шалинића наилазимо на извор , тачније танку нит воде која прелази преко пута. Миња каже да можемо да пијемо воду и да запамтимо ово место. До кућа Шалинића пут кривуда у облику слова „С“. Са сваке кривине преко пута теку танки поточићи. Опет нам Миња каже да обратимо пажњу. Око једне куће смо се задржали у разгледању и фотографисању. Увек неизговорено питање: како су овде људи живели и ишли код лекара? Испод кућа завија пут за стоосамдесет степени и ми се ођедном крећемо путем поред једног потока. Каже Миња: е сад ходамо поред реке Шошанице на самом њеном настанку. Воде има таман колико руке да опереш, али тече. Мало-мало, са десне стране се ка Шошаници улива неки поточак и прелази преко пута.
Добра три килпметра има између кућа Шалинића и задње људске насеобине испод Столова, са ове стране. Први симбол насеља је гробље а овде је гробље просторно огромно, али старо и запустено. Три свежа споменика и стотине камених крстова вире из непокошене траве. У овом беспућу овде се долази само са намером.
Кад смо кретали у кањон Шошанице знали смо да идемо до куће Миљка Живановића. Он и отац овде живе сами. Три пса, две мачке су једина жива бића овде. Миљко има кошнице и прави одличан мед. Све око куће је старо и у нескладу са природом а опет некако све ту припада. Једино средство превоза је стари моторцикл. Кад смо ми стигли, нису били код куће да стану у ову причу. Немају краве, овце, кокошке, продавницу, пекару , никакав траг цивилизације. Баш ме занима како је овде зими кад завеје снег. Код Миљка мозе да се купи мед. Стоји пуна тегла у једним стакленом ормарићу испред куће као и флаша ракије и кашичице да се послуже случајни гости. Намерних гостију овде нема. Иза Миљкове куће има јос неколико напуштених кућа које се разазнају само по бандерама за струју. Крај реда бандера и угледате кроз зеленило црвени кров. Миљко има и среће сто живи овде. Нема с ким да се свађа, иде у лов , пеца рибе на реци и једе потпуно здраву храну из природе.
У наставку насе авантуре залазимо за брда и Миљкова кућа се више не види. Поток Шошаница је сада река, све је више вирова и слапова а вода је хладна и потпуно бистра. МИња све време говори називе места, брда и врхова куда пролазимо. Главни оријентир нам је „Козариште“, каратеристично брдо у Столовима . Заправо ми све време кружимо и спуштамо се око тог брда. У наставку, ток реке је каналисан кроз огромне челичне цеви за потребе изграђене мале хидроцентрале. Више од осам километара пута је прокопано поред реке у овом беспуцу да би се те цеви поставиле. Брана за централу је направљена на најлепшем месту у овом кањону. Место се зове Саставци и ту се састављају река Шошаница и Гвоздачка река. Брана је зауставила ток обе реке, рибљи пут је засут грањем и камењем а испод бране тече воде колико и на почетку тока Шошанице. Само сто више нема Шошанице, сада силазимо низ обале Гвоздачке реке.
Кад смо стигли на „Солила“, Гвоздачка река прави две потпуно округле меандре. Додирно место круга меандре није шире од једног метра обале и то место се зове „Прецмиљак“. Кад направи први круг окрене се око другог брда за пун круг опет. Овде река знатно успорава ток па се испод окомитих стена налазе велики вирови. Е ту је наш друг Миња упецао највеће кркуше и пастрмке некада. Велики љубитељ риболова и мушичарења овако одаје пошту реци и природи. Његова непрестана прича о лепотама кањона нас је и довела довде. Али Мињина прича је и тужна. Нажалост , и овде је технологија решила да уништи природу а посебно реку.
Разумем Мињину тугу и огорченост људском похлепом и рушилачким односом према природи. Мозда ће природа људима вратити све мило за драго. Недавне јунске и јулске кише обрисале су овај пут и од њега је само остао камењар. Добар део пута испод бране ходамо баш по речном кориту. Терен личи на месечев пејзаж. Прелазимо на леву страну реке и на том месту правимо добру паузу. Сада само предстоји ходање ка Полумиру и нашем превозу. Далеко је од бране до централе, неких шест-седам километра. Централа испушта воду у реку поново код железничког моста . Ту се Гвоздачка река размеће вировима и дубинама. Недалеко одатле утиче у Ибар. Али занимљив ми је пружни мост. Два камена лука изнад реке садрже четири табле. На једној пише 1928, то је година почетка градње моста. У средини пише „ој на море“ са десне стране, а са леве пише „на Адрију“. И на крају 1929, вероватно година завршетка моста.
И кад смо се домогли Ибра, наш пут је мање занимљив али нам предстоји још три-четири километра до неког превоза. Стигосмо у касно поподне до села Полумир. Равни део села везан је за пругу а у брдима се виде нове куће и уређена имања. Гајовићка река овде силази са Студене планине и разбија монотонију сеоске панораме. Случајни сусрет са поскоком ми је улепшао дан. Змија је кренула ка ивици пута па кад сам наишла, само се окренула у супротном правци и сишла низ брдо. Кажу да је овај предео легло поскока и уопште полумирски крај. После изградње бране бујицама и водоплавом је унистено станиште змија и водоземаца. Ми смо тек после пређених седамнаест километара видели прву змију. А баш смо их тражили.
Дан за памћење. И сам Миња је неколико пута готово заплакао од туге за уништеном лепотом кањона Шошанице и Гвоздачке реке. Сазнање да је уништена пастрмска вода ужасава.
Прави љубитељ природе мисли о рибама а не о киловатима. Зато прича са ове стране Столова има тужне ноте. А планинарски подухват силаска кроз кањон је прави доживљај и није напоран. Сама Шошаница је оријентир за кретање и од почетка до краја свог тока, прелепа река.