Манастир Студеница свечано је прославио своју ктиторску славу.
Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење игумана ове Свете обитељи, архимандрита Тихона (Ракићевића), игумана Манастира Ђурђеви Ступови код Берана архимандрита Данила (Трпчевског), архимандрита Дамјана (Цветковића), протојереја-ставрофора Љубинка Костића, јеромонаха Виталија (Милошевића), игумана Манастира Згодачице протосинђела Стефана (Чкољевића), јеромонаха Илариона Богојевића из Манастира Преображење, о. Саве Шмигића , старешине Саборне цркве у Новом Пазару, о. Данила Петровића (који је на Литургији рукопроизведен у чин протојереја), о. Александра Бојовића, пароха студеничког (који је одликован чином протонамесника), о. Бојана Чоловића из шумадијске Епархије, ђаконâ Стефана Симића и Предрага Владисављевића (из нишка Богословије). Ученици ове школе су улепшали својим певањем свеноћно бденије и Свету Литургију, а са њима су били и професори. На манастирску славу су дошле и сестре из Манастира Каменца, Сретења, Благовештења овчарског, Вољавче.
После прочитаног Јеванђеља, Владика Јустин се обратио многобројном верном народу, из свих крајева наше земље, поучним словом, истакавши да смо на прагу Великог поста, те да нам се за њега треба припремити пре свега опраштањем једних другима. Темељ нашег хришћанског живота и подвига јесте смирење којега не можемо задобити без нашег труда на испуњавању Божијих заповести. Подсетио нас је на светитеље Немањиће: Симеона, Саву, мати Анастасију, Симона Монаха, који су нам узор живота и помоћници на духовном путу. Честитао је славу игуману Тихону, његовом братству и сабраном народу.
После Литургије пререзан је славски колач, освећено кољиво и припремљена је трпеза љубави.
За монашки живот Симеон је у скривености срца уздисао и под старе дане се појављује као монах у својој задужбини Студеници, која је врхунац његове ктиторске делатности, по својој лепоти, где је унапред припремио себи гробницу. Ту ће Свети Сава положити мошти свога оца, учитеља и сатрудника, пошто их је пренео из Манастира Хиландара, са Свете Горе.
Ево како о томе пише његово син, тада на престолу државе Стефан Првовенчани, по окончању унутрашњих сукоба око власти:
„јер се нисмо уздали у наше оружије већ у силу Господа и Спаса нашега Исуса Христа и у прави благослов и молитву господина Светог ми Симеона. Зато и не погрешисмо у надама нашим… Зато те непрестано молим, о преподобни оче наш Саво, послушај глас који ти шаљем из дубине срца и не презри мољење моје и скупивши мошти Светог и Преподобног, учини с нама милост, пожури се и сам донеси миомирисне мошти Светога, да се просвети отачаство његово доношењем моштију његових и доласком твојим. Непријатељи наши поругали би нам се, да се није умилосердио на нас Владика Господ наш Исус Христос и Пречиста његова Мати, и молитвама овог Светог и тебе, Преподобни, сабрао нас је од народа и од руку иноплеменика и походио наше немоћне слабости, и избавио нас од противника, заштићујући нас од свако дела ђавољег…. и одмах, са журбом, сакупивши архијереје своје и јереје и монахе, изиђох му у сусрет. И дочекавши мошти Светог на том месту сатворисмо ноћну молитву, са псалмима и песмама, појући надгробна појања, са кадионицама и добромирисним мирисима, допратисмо до припремљеног њему гроба у Пресветој Богородици у Студеници, који сам себи припеми. И положисмо их часно у гроб, са хвалама, славећи Оца и Сина и Светога Духа.“
Братство манастира Студеница
