Лето је и сведоци смо покушаја упорних (за неке храбрих) појединаца или породица, да се домогну мора. Границе се преко ноћи отварају и затварају, па се никада не зна где намерник може да заноћи, а где да осване. Зато је, а то се ево већ и потврдило, најбоље ове године остати код куће и одмор провести у „домаћој радиности”.
Дакле, летовање под слоганом: „Упознај Србију да би је више волео”, а ми додајемо „и у њој се лепо одморио”. У серијалу који је у току, читаоцима предлажемо према нашем избору, а надамо се и помажемо, где да оду и која су то места која треба да посете и добро се одморе.
Пише: Срећко Стојковић , Илустрована Политика
На Ибарској магистрали, после Краљева ка Рашкој код села Брвеник, пут се одваја десно и на двадесетом километру стижемо у село Рудно које се налази на око хиљаду и сто метара надморске висине, на обронцима планина Радочело и Голије. Одседамо у једној од брвнара породице Драгана Раскова Милошевића, познатог сликара.
После кратког одмора прихватамо његов предлог да прво посетимо Студеницу, задужбину Стефана Немањића. Ова светиња му је, каже, инспирација у стваралачком раду.
Студеница
Велики жупан Стефан Немања као своју највећу и најзначајнију задужбину подигао је манастир Студеницу којa je и под заштитом Унеска. У прстенастом делу кубета Богородичине цркве налази се фрагментарно сачуван запис: „Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим жупаном и сватом (пријатељем) цара грчког Алексија Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах… великога кнеза Вукана године 1208/9, идникта 9. и мене, који је овде служио, помените Саву грешнаго.”
Најмонументалнија, а по уметничким одликама најсавршенија, јесте композиција Распеће Христово, у наосу. Северозападно од Богородичине цркве налази се Црква Светог Јоакима и Ане, по ктитору, краљу Милутину, названа Краљева црква. Црква Светог Николе или Никољача, најмања је и најједноставнија од три очуване цркве у манастирском комплексу. Према речима игумана манастира Студеница, архимандрита Тихона, Студеница је имала срећу да је више од осам векова жив манастир и да је увек ту био неко ко је бринуо о овој светињи.
Пут до испоснице Светог Саве
После обиласка Манастира треба свакако обићи и испосницу Светог Саве, измећу планина Радочело и Чемерно, а изнад реке Студенице, на око хиљаду метара надморске висине. У доњој испосници намернике дочекују два монаха из браства Студенице. Показују малу капелу и храм Богородичног покрова, покривен каменим кровом. Узбрдо, кроз манастирску шуму, пут води ка Горњој испосници. Стаза је делимично обележена, и уз мало напора, лаганим ходом, стиже
се до првог видиковца. Настављамо каменом стазом изнад литице, провлачећи се испод стена које наткривају уску стазу која води ка Горњој испосници Светог Саве и црквици Светога Ђорђа коју је Сава саградио. Од времена Немањића до данас, ова испосница је за монахе место тиховања. Верници и сада, као и пре осам векова, пешаче уском планинском стазом да се
помоле, запале свећу и захвате воду са Савиног извора из бунара у пећини.
Према предању, испосница је настала када и манастир. Свети Сава је након монашког живота на Светој Гори, почетком 13. века, у Студеници основао монашку заједницу склону аскетском, пустињачком начину живота. Опет према предању, Сава је у испосници писао чувени Студенички типик и Житије Светог Симеона, а средњовековни записи откривају да је на овој литици установио читаву преписивачку школу из које су потекле књиге исписане у оно време.
Манастир Градац
Путовање настављамо обиласком манастира Градац, задужбине краљице Јелене Анжујске, супруге краља Уроша Првог. Назив места био је познат и пре оснивања манастира, највероватније што је ту постојала тврђава, јер архиепископ Данило Други у животопису краљице Јелене напомиње да је она изградила цркву на месту званом Градац . Могуће да је реч о византијском утврђењу из шестог века, у чијем је подножију, на месту каснијег средњевековног манастира, постојала црква.
Стара и Нова Павлица
После Студенице, Савине испоснице и манастира Градац, свакако треба посетити још два бисера у долини реке Ибар.
То су манастири Стара и Нова Павлица. Стара Павлица налази се у истоименом селу, на стеновитој заравни изнад реке Ибра. Претпоставља се да потиче из преднемањићке ере, или је подигнут на почетку владавине Немањићa. Верује се да је некадашњи манастир, а данашња црква Стара Павлица, грађен у периоду од 1040. до 1150. године, а први пут се помиње као мушки манастир и метох манастира Студеница, у даровној повељи Стефана Првовенчаног у 13. веку.
Остаци манастира Стара Павлица, без обзира са које стране их гледате, смештени на врху стена, стремећи у висине, делују импресивно. Све што је остало од овог „манастира на стени“ је конзервирано и сачувано од пропадања.
Манастир Нова Павлица је за дужбина косовских јунака Стефана и Лазара Мусића, синова челника Мусе, великог жупана Ибарске Жупе и сестрића кнеза Лазара, чија је мајка Драгана била сестра кнеза Лазара. Претпоставка је да је манастир подигнут и осликан уочи Косовског боја, од 1383 до 1389. године, на месту где се одвајкада копала руда, а посебно сребро, око два километра од средњовековног града Брвеника.
На западној страни припрате манастира уздиже се кула са звоником. Живопис је сачуван само у главном делу храма, али то што је остало говори о високом квалитету израде.
Ликовним вредностима издвајају се портрети браће Мусића на западном зиду, као и поједине фигуре светитеља у јужној певници.