Распеће Христово у нама

Студенички храм као лична историја сваког православног верника, где у свом ћутању буди тишину у нама, својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог распећа. Давајући нам, сваког пута изнова, суштину постојања.

Сем самог распећа, фреска са собом носи и све јеванђељске детаље који потпуно симболички испуњавају суштину Христове смрти, где се може поистоветити нашим животом, иако га често сматрамо „умрлим“. Смрт Господња, кроз есхатологију испуњава евхаристијски смисао, јер је Његова крв темељ Цркве у нама и залог нашег спасења.

Колико смо пута стајали пред сликом  распећа и присећали се јеванђељског описивања истог? Стајали пред њом потпуно обузети доксологијом приказаног, без да сваки део ње прочитамо у једном дану? Животу?

Парадокс је то колико нам је мало потребно да будемо са Њим. Да будемо неми посматрачи распећа, да осетимо живу сузу Пресвете Богородице и радосно миро Господњег Васкрсења.

Или, колико смо само Литургију узели „здраво за готово“? Колико нам је тешко да саслушамо живу реч, а тек да се потрудимо да примимо живо тело и живу крв Христову, како би се стопили у једно?

Јеванђеље нам даје чист и једноставан одговор, који је и сликом приказан у Студеници. Али као што је тадашња смрт Христова, саблазнила многе Његове пријатеље, тако уме и нас, данас, да саблазни, иако сада већ потпуно знамо да је васкрсао. Оно што је њима, а нама поготово, недостајало је… ,,Ако имате веру као зрно горушичино….“(МТ 17:20)

Посустајемо на путу сопствености, без имало вере у Њега, како онда да створимо храброст за Његов пут, без вере?

Христово распеће нам је донело живот и сусрет у заједници са Њим, искључиво кроз веру. Насликана фреска садржи део на ком се јасно види, крв пада на лобању Адамову, говорећи нам да своју палу природу можемо победити. Распеће даје до знања да нас физичка смрт, раздваја искључиво од пролазних ствари, као што је „Распни га.“ . Дубоким цртама, јасно израженог лица, фреска нам казује жељу Господњу, у тренутку распећа, да у Његовом трпљењу, нађемо своју снагу. Зашто онда одустајемо од Њега, кроз себе саме?

,,Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.“(Радован Биговић)

Да кроз Истину, кроз самог Христа у себи пронађемо љубав, онда можемо покушати да осетимо Његово распеће у нама и да сопствену смрт победимо, управо, смрћу кроз Васкрсење.

Аутор: Марија Веселиновић

Оставите коментар