Интервју са Љиљаном Дугалић
Фото/текст: Хаџи Никола Михајловић
Љиљана Дугалић је српска књижевница, приповедач и писац за децу. Ауторка је великог броја књига за децу, као и документарних радио-емисија емитованих у програму „Говори да бих те видео”, Радио Београда 2. Њене приче заступљење су у бројним Антологијама. Добитница је бројних књижевних награда, између осталих „Венац Лазе Костића” и Годишње награде Књижевног клуба Краљево.
- Како сте пронашли инспирацију у православљу, и колико је оно присутно у Вашој књижевности?
Инспирише ме живот и људи и свет који ме окружује. Инспиришу ме моји преци које памтим, и они који су давно настањени у вечности, али су и остали уграђени у мојим генима, у духу који ме покреће да стварам, и души која се испуњава животним импулсима. Мој покојни отац Станимир је рођен у Студеници и као дечкић, био је у манастиру. Историјске околности одредиле су његов животни пут, као и место заснивања породице. Даринку, моју покојну мајку, срео је у Срему, у Инђији, где сам рођена, а живели у Београду, где су и сахрањени.
Деца у Рашки и у Студеници, питала су ме колико имам година. Нисам им одговорила, али сам деци у Краљеву у школи у Рибници рекла да имам преко пет стотина година, јер су у мени сабрани животи мојих предака. Мајке, баке, прабаке, чукунбаке, наврбаке…
Као што спонтано и природно удишемо ваздух и пијемо воду, тако је и наша света вера православна присутна у мом животу. А ако је присутна у животу, онда је и у стваралаштву. Не желим да се лажно представљам ни у свом животу, још мање у стваралаштву, посебно у стваралаштву за децу. - С обзиром да сте једним делом пореклом из Студеница да ли су наши духовни родоначелници били одредница за Ваше стваралаштво?
Одговор на ово Ваше питање налази се већ у претходним реченицама, но могу да додам, будући да сам пореклом по оцу из Студенице и с највећом љубављу и поштовањем прилазим светињи и поклањам се у молитви пред светим моштима, у Београду сам парохијанка цркве Светог Симеона Мироточивог. Може ли бити ишта лепше од сазнања да смо се кретали, али да се од свога извора, исходишта нисмо удаљавали.
Најзад, цела једна књига за децу из едиције о Дечаку Луки у чаробном дворишту посвећена је Светородној Лози Немањића, а радња започета на бадне вече у храму Светог Симеона Мироточивог у Београду наставља се у Студеници. Главни лик, дечак Лука, пита се ко смо ми а књига пружа одговор и њему и малим читаоцима: ми смо потомци Немањића.
Истовремено, ово је делимичан одговор и на Ваше наредно питање. - Да ли можемо очекивати неко књижевно дело у којем ће Студеница заузети централно место, а Св. Симеон и Св. Сава бити главни јунаци?
У четвртој књизи о Луки враћам се у прошлост и деци желим кроз причу да на свој начин откријем једну величанствену личност нашег средњег века, светитеља, Архиепископа Данила Другог. Мало људи, још мање – деце, знају каквог смо витеза, стратега, дипломату, песника, монаха, игумана, архиепископа имали у време када су се утврђивали темељи државе Србије и када је Србија достигла формат царевине. - Да ли су дуге студеничке ноћи и бајковито звездано небо били испирација за нову књигу прича „Загледани у звезде?“
Приче у „Загледанима у звезде“ настале су под снажним подстицајем деце која ме окружују, посебно деце у мојој, већ поменутој, парохијској цркви. Загледани у звезде су, не заборавимо, сва деца чија чедна душа окрепљује у ова у злу огрезла небивала времена, али и они који су сачували своју душу и нису протерали „дете“ из себе. Људи који не обарају поглед и не тумарају изгубљени светом, него се уздају у силу која је јача и која светом влада. Током сусрета с децом у ОШ „Стефан Немања“ у Студеници, већ малишани, предшколци и прваци, знају да је Господ у висинама, али и да је у нама.
Студеничке ноћи и звездано небо које гледам с терасе конака, цвркут птица и пој цврчака носим свуда са собом. Имам и снимке у мобилном, па када се зажелим, пустим и ослушкујем. Замишљам, овде у велеграду, да сам уз Царску Лавру Студеницу свијена. - Колико су заправо духовност и вера неопходни младима и да ли оне могу бити њихов покретач из летаргије?
Кажем, окружена сам младим породицама и њиховом децом, окружена сам људима који су на свом месту, баш зато што су разумели да старајући се о својој деци и изводећи их на пут, нису сасвим добро заокружили родитељски посао и обавили га до краја, ако својој деци нису пружили и духовно узрастање и улили у њих Љубав. Знајући да је Љубав сами Бог. Деца која су негована у љубави и имају
Љубави у себи, најдивнији су цветови нашег рода. На њима и почива опстанак нашег народа у овим последњим временима. Тј. мењају структуру нашег доба, оплемељују га и чине да се тама која се надвија над нашом цивилизацијом повлачи пред светлошћу тих милих, чистих, Љубављу окупаних лица. - Да ли нам можете рећи на који начин писана реч данас васпитава младе генерације?
Управо сам прочитала чланак у коме пише да се полувековна библиотека оформљена у време када сам била основац у крају у коме сам живела, затвара из непознатих разлога. (Надам се да неће на њеном месту бити отворена још једна кладионица или коцкарница…)
Па ипак, имајмо на уму, последњу реч у васпитавању деце дају родитељи. На њима је да своју децу поуче добром васпитању, култури понашања, подстичу да увећавају знање и своје детињство, поред разиграности, користе и за овладавање наукама света. Родитељи треба да знају да им писана реч, књижевност могу помоћи у васпитавању деце. Ако дете одрасте и буде умело речима да изрази себе, своја осећања, и покаже своја знања, можемо сматрати да је књига учествовала у васпитавању деце. Но, ако им матерњи, српски језик буде „стран“, ако фонд њихових речи остане на ниском нивоу, ако читањем не буду обогаћивали речник, онда ће и њихово место у будућности, међу својим вршњацима, бити тиме одређено и омеђенажо. Родитељи би, пре свега, требало да буду тога свесни. - Шта би била Ваша порука младима?
Млади нека знају да свет не почиње од њих. Да старији имају шта да им кажу и да буду срећни ако у својој породици имају деке и баке, ујаке, стричеве, тетке, да начуље добро уши и да слушају шта им говоре. Кад-тад ће им те речи искрсавати и помагати у ситуацијама када се буду питали куда и како даље. Чак и онда када та генерација не буде у овом свету.
И, наравно, да заволе књигу и књижевност.
Да савремене технологије не владају њима и њиховим мислима и троше им улудо време, него да технологије буду у њиховој служби и да им буду алат у увећавању знања и освајању света.
