Intervju sa Ljiljanom Dugalić
Foto/tekst: Hadži Nikola Mihajlović
Ljiljana Dugalić je srpska književnica, pripovedač i pisac za decu. Autorka je velikog broja knjiga za decu, kao i dokumentarnih radio-emisija emitovanih u programu „Govori da bih te video”, Radio Beograda 2. Njene priče zastupljenje su u brojnim Antologijama. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, između ostalih „Venac Laze Kostića” i Godišnje nagrade Književnog kluba Kraljevo.
- Kako ste pronašli inspiraciju u pravoslavlju, i koliko je ono prisutno u Vašoj književnosti?
Inspiriše me život i ljudi i svet koji me okružuje. Inspirišu me moji preci koje pamtim, i oni koji su davno nastanjeni u večnosti, ali su i ostali ugrađeni u mojim genima, u duhu koji me pokreće da stvaram, i duši koja se ispunjava životnim impulsima. Moj pokojni otac Stanimir je rođen u Studenici i kao dečkić, bio je u manastiru. Istorijske okolnosti odredile su njegov životni put, kao i mesto zasnivanja porodice. Darinku, moju pokojnu majku, sreo je u Sremu, u Inđiji, gde sam rođena, a živeli u Beogradu, gde su i sahranjeni.
Deca u Raški i u Studenici, pitala su me koliko imam godina. Nisam im odgovorila, ali sam deci u Kraljevu u školi u Ribnici rekla da imam preko pet stotina godina, jer su u meni sabrani životi mojih predaka. Majke, bake, prabake, čukunbake, navrbake…
Kao što spontano i prirodno udišemo vazduh i pijemo vodu, tako je i naša sveta vera pravoslavna prisutna u mom životu. A ako je prisutna u životu, onda je i u stvaralaštvu. Ne želim da se lažno predstavljam ni u svom životu, još manje u stvaralaštvu, posebno u stvaralaštvu za decu. - S obzirom da ste jednim delom poreklom iz Studenica da li su naši duhovni rodonačelnici bili odrednica za Vaše stvaralaštvo?
Odgovor na ovo Vaše pitanje nalazi se već u prethodnim rečenicama, no mogu da dodam, budući da sam poreklom po ocu iz Studenice i s najvećom ljubavlju i poštovanjem prilazim svetinji i poklanjam se u molitvi pred svetim moštima, u Beogradu sam parohijanka crkve Svetog Simeona Mirotočivog. Može li biti išta lepše od saznanja da smo se kretali, ali da se od svoga izvora, ishodišta nismo udaljavali.
Najzad, cela jedna knjiga za decu iz edicije o Dečaku Luki u čarobnom dvorištu posvećena je Svetorodnoj Lozi Nemanjića, a radnja započeta na badne veče u hramu Svetog Simeona Mirotočivog u Beogradu nastavlja se u Studenici. Glavni lik, dečak Luka, pita se ko smo mi a knjiga pruža odgovor i njemu i malim čitaocima: mi smo potomci Nemanjića.
Istovremeno, ovo je delimičan odgovor i na Vaše naredno pitanje. - Da li možemo očekivati neko književno delo u kojem će Studenica zauzeti centralno mesto, a Sv. Simeon i Sv. Sava biti glavni junaci?
U četvrtoj knjizi o Luki vraćam se u prošlost i deci želim kroz priču da na svoj način otkrijem jednu veličanstvenu ličnost našeg srednjeg veka, svetitelja, Arhiepiskopa Danila Drugog. Malo ljudi, još manje – dece, znaju kakvog smo viteza, stratega, diplomatu, pesnika, monaha, igumana, arhiepiskopa imali u vreme kada su se utvrđivali temelji države Srbije i kada je Srbija dostigla format carevine. - Da li su duge studeničke noći i bajkovito zvezdano nebo bili ispiracija za novu knjigu priča „Zagledani u zvezde?“
Priče u „Zagledanima u zvezde“ nastale su pod snažnim podsticajem dece koja me okružuju, posebno dece u mojoj, već pomenutoj, parohijskoj crkvi. Zagledani u zvezde su, ne zaboravimo, sva deca čija čedna duša okrepljuje u ova u zlu ogrezla nebivala vremena, ali i oni koji su sačuvali svoju dušu i nisu proterali „dete“ iz sebe. Ljudi koji ne obaraju pogled i ne tumaraju izgubljeni svetom, nego se uzdaju u silu koja je jača i koja svetom vlada. Tokom susreta s decom u OŠ „Stefan Nemanja“ u Studenici, već mališani, predškolci i prvaci, znaju da je Gospod u visinama, ali i da je u nama.
Studeničke noći i zvezdano nebo koje gledam s terase konaka, cvrkut ptica i poj cvrčaka nosim svuda sa sobom. Imam i snimke u mobilnom, pa kada se zaželim, pustim i osluškujem. Zamišljam, ovde u velegradu, da sam uz Carsku Lavru Studenicu svijena. - Koliko su zapravo duhovnost i vera neophodni mladima i da li one mogu biti njihov pokretač iz letargije?
Kažem, okružena sam mladim porodicama i njihovom decom, okružena sam ljudima koji su na svom mestu, baš zato što su razumeli da starajući se o svojoj deci i izvodeći ih na put, nisu sasvim dobro zaokružili roditeljski posao i obavili ga do kraja, ako svojoj deci nisu pružili i duhovno uzrastanje i ulili u njih Ljubav. Znajući da je Ljubav sami Bog. Deca koja su negovana u ljubavi i imaju
Ljubavi u sebi, najdivniji su cvetovi našeg roda. Na njima i počiva opstanak našeg naroda u ovim poslednjim vremenima. Tj. menjaju strukturu našeg doba, oplemeljuju ga i čine da se tama koja se nadvija nad našom civilizacijom povlači pred svetlošću tih milih, čistih, Ljubavlju okupanih lica. - Da li nam možete reći na koji način pisana reč danas vaspitava mlade generacije?
Upravo sam pročitala članak u kome piše da se poluvekovna biblioteka oformljena u vreme kada sam bila osnovac u kraju u kome sam živela, zatvara iz nepoznatih razloga. (Nadam se da neće na njenom mestu biti otvorena još jedna kladionica ili kockarnica…)
Pa ipak, imajmo na umu, poslednju reč u vaspitavanju dece daju roditelji. Na njima je da svoju decu pouče dobrom vaspitanju, kulturi ponašanja, podstiču da uvećavaju znanje i svoje detinjstvo, pored razigranosti, koriste i za ovladavanje naukama sveta. Roditelji treba da znaju da im pisana reč, književnost mogu pomoći u vaspitavanju dece. Ako dete odraste i bude umelo rečima da izrazi sebe, svoja osećanja, i pokaže svoja znanja, možemo smatrati da je knjiga učestvovala u vaspitavanju dece. No, ako im maternji, srpski jezik bude „stran“, ako fond njihovih reči ostane na niskom nivou, ako čitanjem ne budu obogaćivali rečnik, onda će i njihovo mesto u budućnosti, među svojim vršnjacima, biti time određeno i omeđenažo. Roditelji bi, pre svega, trebalo da budu toga svesni. - Šta bi bila Vaša poruka mladima?
Mladi neka znaju da svet ne počinje od njih. Da stariji imaju šta da im kažu i da budu srećni ako u svojoj porodici imaju deke i bake, ujake, stričeve, tetke, da načulje dobro uši i da slušaju šta im govore. Kad-tad će im te reči iskrsavati i pomagati u situacijama kada se budu pitali kuda i kako dalje. Čak i onda kada ta generacija ne bude u ovom svetu.
I, naravno, da zavole knjigu i književnost.
Da savremene tehnologije ne vladaju njima i njihovim mislima i troše im uludo vreme, nego da tehnologije budu u njihovoj službi i da im budu alat u uvećavanju znanja i osvajanju sveta.
