У категорији ПРОЗА, Биљана Сарић из Бијељине написала је најлепшу причу на конкурсу, ,,Студеници“
Света наша Студенице, мајко наших манастира и наших цркава, ни пред једном грађевином на овом свијету, тијело се не осјећа мање, а душа већа, као пред тобом. Наизглед, мирна и тиха стојиш. Само наизглед си оаза мира и тишине, оаза за овоземаљска чула. Нема ту мира и тишине! Ти си узбуркано море благодати! Твој дочек је један велики талас благодати, запљусне и не стижем да узмем дах од овог првог таласа, ти запљускујеш слиједећим! Колико год се спремала, увијек ти неспремна дођем.
Ти си уједно, нова љубав, тек настала и љубав од рођења стара.
Ти си души нова, а одвећ проживљена радост.
Ти си души добро позната, а неисцрпан извор изненађења.
Одакле год те гледала, увијек један дио тебе је спојен са небом. Корак ка теби, корак ка небу. Твоји темељи и нису на земљи, него на небу. Они су наша светитељска царска породица. Тебе Св. Симеон, миром својим залива и укрепљује, Св. Симон, својим њежним срцем надахњује, а Св. Анастасија, својим достојанством охрабрује.
Теби, све боје коже, нације и вјере долазе. Ти си наша, а свачија. Не грлиш само нас Србе, него као права мајка грлиш дијецу цијелог овог свијета. Сваки човјек је за тебе Божије дијете, и ти се тако и понашаш. Толико благодати и љубави, да пред тобом нико равнодушан не стоји. А твоји светитељи, увијек расположени домаћини. Увијек расположени да саслушају вапаје, да приме молитве њима упућене и притекну у помоћ.
Стојим поред кивота Св. Анастасије, питала бих је нешто, али како? Боже, чудно је ово. Некако ми лакше, питати Њу него Св. Симеона, некако већи је ауторитет и веће страхопоштовање према Њему. И у борби, коме и како се обратити, одговори крећу да теку сами. Душа прије поствљеног, добија одговоре. Ту су обоје, и све је речено.
Тресе овај твој талас, удара! Спира ум, као море своју обалу! Отвара душу као најлакшу шкољку!
Није Богу угодан осјећај зависти, али ја сам само човјек, човјек грешни, који завиди. Завидим овом твом камену, који је испред твог прага. Клесан вјековима, хитрим корацима који су ишли ка теби. Сваки дан безброј пута гажен, а вјековима истрајан. Лежи непомичан, чврст, понизан пред свима, а достојан лежања пред твојим вратима. Колико га је само светитељских стопа осветило, а колико ли се непријатеља на њега оклизнуло. Ако му је то гроб, достојан ли је! Ако му је то живот, достојан ли је! Колико љубави и стрпљења има у њему, све у славу твоју Студенице, Христа ради.
Ово дрво, које разгранато, горостасно и поносно стоји поред тебе, гдје је његово корјење? Достојно ли је, када живи и расте поред моштију Св. Симеона! Упија миро Св. Симеона, и као нека ерупција, израста у читав мирисни хор од лишћа! Свака грана у молитвеном ритму се њише.
А тек што завидим свакој травки око тебе! Свако прољеће она ниче око тебе, изнова Васкрсава и као мали облаци одижу те и вазносе у небо.
О рајска Студенице, ти си све, само за душу ниси студен! Твој крст јасан симбол, али загонетно се уклеса у срце. Заигра срце увијек исто, гдје год да га угледам. Да ми срце отворе физички, мислим да би нашли урезан твој крст на њему. Толико га срце осјећа.
Плоду светитељске љубави и захвалности према Мајци Бога нашег, гнијездо гдје се ушушкавају богочржњиве душе, Свето српско миро, гдје год ја била, ти си у срцу ношена!
Слава и хвала драгом Богу, на теби, што нам преко дивних светитеља дарова тебе и што те очува до данашњих дана! Амин!
