У категорији ПОЕЗИЈА Милош Белић из Ваљева написао је најлепшу песму на конкурсу,
,,Студеница, бела инокиња“
„У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч. „
Самог Бога Оца је, Бог Син наследио!
– али ово још нико нигда, и нигде
Није видео!
У Србији, светоотачком Сунцу Богозрака
– Цар , Краљ и Жупан ,
Синовима, Тројицом дарован
Пре најсилнијег од силних потомака,
Стефан, Стефана Душана,
Све своје што није његово, а Бог му дао,
Ћерки инокињи, завештава!
Та предпрестолно Божија,
И надпрестолна људскоме роду,
Великосхимна тајна, Небеског подножја
Не носи црну с црвеним везом, одору! –
У белом одаје сву службу Творцу и Светима,
У белом је најсличнија анђелима.
Девствена невеста –
Заклета на девство Женику,
Па сваког се дана омајчи новом децом,
Јер она до данас од кад је себе
Пресвету Дјеву има у свом Бого-лику.
А већ првог дана
Од првог камена, кад се родила
Рођена је као монахиња.
Њој не само да није забрањено
крочити у олтар,
Она олтар држи у себи,
Саслужује и собом проузноси жртву бескрвну
Створитељу,
И Њега, Спаситеља у душу људску.
Она је реч између Бога и Човека,
Вечност од јуче до сутра,
Неистрајни дан, прошлих века,
нит фитиља кандилског, да се не угасимо!
Нити заборавимо, ко смо, до јутра!
Видећеш са оближњег брда ову
Стаситу игуманију женском сестринству,
у њој тајну свештеничку.
Срешћеш је на Исповести,
И увек на Пресветом Причешћу…
А једном, не зна се дан… упамти овај
С Моштију кад миомирисни!
Закриљен њима, чак жив на митарству
Спашће те светла одора ова, тамне прелести.
Овде камење оживи, а људи
Подилазе од земље и пишу се у Божјаке.
Душом се ван њених руку, широко
Борбе, воде опаке,
Између апостаса у бесомучном ловишту,
И оних који се сами фрескопишу
Изнад Студенице, у беле облаке!
– Па кад се свуд около чини да ће олуја, град,
А оно, овде ведро
Између олуја и Крстова
Које држи својим шакама,
Громобран, бран од срда Божијег
Над пламама
наших грехова, Он кроз росу пусти сузице,
Прашта Србима гледајући кроз розету,
Кроз очи, беле инокиње Студенице.
Све што кажу након овога,
Преболујемо скоро па смртном бољком,
И лицемерно, и истинито,
Што Србију назову „песмом“ и „бајком“,
Јер овде нема маштања ни лажи,
лепоте Божије се не дају речима,
Ми знамо кад Студеница остане сама
Крај ње ће један анђео остати на стражи,
за три да објави дана,
Како је Српство Васкрсло!
Молитвом ове Инокиње, склопљених длана,
Коленопреклоно.
А Васкрсла Србија,
То је уствари она Студеничка фреска,
у тиховању монахиња названа песмом
свесном да је она Небеска,
Јер сија свету Мученика, Христоистином!
На том вису сањам поглед који не видим
Кад ме терају да се стидим,
дигао бих ја и две главе
Кад ми бране,
Пад нек одсеку обадве, једну мојима
А једну Небу, овом изнад Студенице
Где све моје молитве
Постају њене бројанице :
Сањам поробљено Косовско,
Разрушено Метохијско,
Крај блиских потока
Молимо се за оно преко Дрине, прађедовско,
Моје Православно,
Инатно и дрско, али пре свега голготско!
У храму Светом узиданом у зидине
Ми молимо Гојковицу младу
Да погледа Скадар, и опрости на нас Србе
Клетве које посредује одозго, с висине
Где царују Свети у хладу
вечнога мира, и гласне тишине:
Студенице моја бројанице,
Од руна плетено, сањиво иње,
Свете монахиње.
