Проф. др Маја Анђелковић је професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, на Катедри за српску књижевност. Од монографских дела до сада је објавила књигу ,,Кратка историја писма, књиге и библиотека“; превела са српскословенског и била уредник капиталног тројезичног издања (укључујући ауторску уводну студију, текстолошке напомене и пратеће текстове) ,,Свети Сава, Студенички типик“ (Студеница, 2018) – књига је проглашена монографијом међународног значаја. Руководилац је научних и научно-стручних (филолошких и библиотечких) пројеката манастира Студенице.
Ако се сложимо да нико није могао боље од Светог Саве написати Житије Светог Симеона, онда смо сигурни да нам нико не може боље пренети оно о чему нам Симеонови трагови, Савини списи и студеничка молитва говоре као професорка Маја Анђелковић.
- Зашто сте изабрали да студирате српски језик и књижевност и откуд интересовање за проучавање средњовековне књижевности?
Још у основној школи почело је да ме интересује на који начин функционише језик којим говоримо и које су вредности књижевних текстова које читамо и проучавамо. А суштину функционисања језика и књижевности човек може спознати преданим изучавањем, које се у формалном образовању реализује управо студирањем. Како су се сазнавања повећавала, истовремено су и моја интересовања све више била усмерена ка почецима српске књижевности. Онога тренутка кад сам први пут имала прилику да у рукама држим књигу насталу пре више векова, и када сам се суочила са њеном лепотом и вредношћу, више није постојала никаква дилема, одн. средњовековна књижевност и српско рукописно наслеђе постали су предмет мог научног интересовања
- Верујем да сте у претходној години доста говорили о новом тројезичном издању Студеничког типика, али можете ли нам рећи шта заправо он представља? Какав спој је сачињен у новом издању и о чему нам говори?
„Студенички типик“ Свети Сава је написао како би устројио монашки живот у манастиру Студеници. Он, дакле, првенствено садржи правила монашког живота, али садржи још један веома битан сегмент – Прво слово, одн. „Житије Светог Симеона“. Стога бисмо могли рећи да је у целости „Студенички типик“ спој монашких правила и српске књижевности.
Оно што бих посебно истакла јесте чињеница да садржај књиге читаоцима обзнањује Типик и као штиво које садржи обиље веома занимљивих информација, као што су оне које говоре о посебном статусу (слободи) манастира Студенице, богослужењу, правилима исхране, о манастирској болници, о чувању књига, о проклетству оних који отимају манастирску имовину… Дакле, читањем Типика спознајете један потпуно нови свет, који је нама често интригантан, али о коме веома мало знамо.
Што се тиче новог превода и издања „Студеничког типика“, оно је већ и званично оцењено као капитално издање међународног значаја, а том квалификацијом може да се похвали изразито мали број научника и издавача. Издање је тројезично – са српскословенског је урађен нов превод на савремени српски (М. Анђелковић), а потом са српског на енглески (Ј. Теодоровић) и руски језик (С. Луганска). Уз ове преводе и текстолошке напомене, опет на сва три језика постоји и уводна студија, Регистар библијских, богослужбених и светоотачких навода и упоредних места и Фототипско издање Студеничког типика. Уводна студија и Регистар омогућавају веома прецизно и јасно сагледавање свих релеватних чињеница у вези са настанком „Студеничког типика“, као и интертекстуалним везама; а захваљујући фототипији у пуном колору, можете по први пут видети како изгледа оригинални текст. Оно што бих поред свих наведених карактеристика нагласила јесте податак да је у овом издању по први пут успостављен првобитни поредак саставних делова Типика, одн. „Житије Светог Симеона“ стављено је на прво место, коме му по постању и припада.
Дакле, ново издање „Студеничког типика“ које је 2018. издао манастир Студеница, заиста је капитално, и уложено је много труда да се и садржајно и ликовно саобрази значају Светога Саве, те да Савино дело постане коначно доступно веома широком кругу читалаца.
- Који је значај Студеничког типика са аспекта филологије?
„Студенички типик“ је уткан у основе канонско-правних прописа, али и у основе српске књижевности, будући да садржи прво целовито „Житије Светог Симеона“. Управо ово житије стоји на самим почецима српске, изворне књижевности, а, имајући у виду његове књижевне квалитете, свакако је било узор за сва даља књижевна стварања у Срба. Стога, када говорите о историји књижевности, ово је дело незаобилазно. Исто тако, увид у оригинални текст пружа веома значајне податке с аспекта историје језика и писма, али и историје књиге, па се и у овом филолошком и културолошком контексту „Студенички типик“ показује као веома вредно и неизоставно дело.
У новом издању, држали смо се таквих начела превођења која подразумевају да превод на савремени српски (а потом и на стране језике) буде што вернији оригиналу, тако да је овим и данашњим читаоцима и проучаваоцима омогућен олакшан увид у ауторски текст Светога Саве, и истовремено је дата могућност за сва даља филолошко-теолошка, црквено-правна и друга проучавања.
- Једном приликом сте за радио ,,Светигора” прочитали реченицу којом Свети Сава описује свога оца: ,,[…] безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у дом свој уводећи одеваше, сироте нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним, и глухим и немим уистину мати би. И просто рећи, све своје имање у зајам издаде, јер други Авраам би, странопријемац, земаљски анђео, небески човек.“ Како Ви посматрате, објашњавате овај одломак?
Ове речи део су већег одељка у којем Свети Сава набраја шта је Свети Симеон за време свог световног живота и власти учинио, с каквим се поштовањем опходио према Цркви, светима и монасима, и како се с љубављу и пожртвовањем опходио према народу којим је владао. Суштински, Симеона Немању представља као идеалног владара – оног владара који брине и о материјалним и духовним вредностима народа, и који не заборавља „обичног“ човека. Отуда је заиста и најбоље и најконцизније оно одређење које изриче Свети Сава о Светом Симеону: „земаљски анђео, небески човек“.
- Шта је средњовековна књижевност? Какав би синопсис дали онима који је не студирају?
Средњовековна књижевност је, за разлику од осталих књижевних епоха, трајала вековима. Као таква, она по својој природи чува од заборава не само књижевне вредности него и историју српског народа. Будући да је већи део настајао под окриљем и за потребе Цркве, управо та књижевност бележи и историју Цркве, богослужења, духовности, потребе да се и у тешким временима човек бори за настанак и опстанак књиге и писања. Такође, често се у њој налазе и народна предања, као специфичан вид трагања за одговорима о функционисању света и човека. Као врло комплексан, средњовековни текст тражи од читаоца већу пажњу и изискује већи напор, али зато читаоцу пружа несамерљиво задовољство читања, спознавања симбола, сазнавања врхунских књижевних вредности, спознавање истине.
Онога тренутка кад видите средњовековну рукописну књигу, кад угледате како је окована сребром и златом и украшена драгим камењем, кад је отворите и видите на пергаменту или старом папиру калиграфски исписан текст, украшен минијатурама и заставицама, кад спознате да су писари важне делове исписивали киноваром или течним златом, схватите да је књига у средњем веку у сваком смислу заиста била драгоценост.
Дакле, средњовековна књижевност и рукописне књиге у потпуности су чудесан свет, који крије несамерљиве вредности, а оне се откривају онима који у тај свет уђу с љубављу и жељом за новим знањима и истинским вредностима.
- Ако узмемо у обзир да су књижевност и религија природне бране од свега онога што нам није потребно и што би нас могло унишитити. Једине кочнице у суљању низ падину бистрог ума и историје нашег народа, како Ви посматрате културни, религијски, књижевни нихилизам који нам се полако, али сигурно приближава?
Кад човек пориче вредности, онда пориче и себе самог, а порицањем норми и ауторитета он не задобија слободу него привидан живот. Нико не спори нужност друштвених промена и реформи, али оне често данас бивају контрапродуктивне зато што се темеље на погрешној претпоставци да све што је било пре нас јесте нешто лоше што треба мењати, да историја почиње од нас, те да сопствени идентитет и идентитет народа треба усаглашавати са другим. А истина настанка и опстанка нашег народа је на другој страни – оној која му је омогућила вишевековно трајање. Оног тренутка кад будемо поново почели брижљиво да чувамо, проучавамо и презентујемо и себи и свету оно што српски народ вековима баштини, оног тренутка кад престанемо да се стидимо традиционалних вредности, и кад се искрено будемо вратили свету духовности, – тог тренутка се можемо понадати опстанку, и бистрог ума, поносни на идентитет народа које припадамо, изаћи из понора који нас је задесио.
- Шта бисте поручили уредницима часописа ,,Сазнање“, а шта читаоцима?
Одважите се да уђете у чудесни свет средњовековне књижевности и српских рукописних књига. Уласком у тај чудесни свет спознаћете историју свог народа, историју језика и књижевности, свет књиге и писања, надахнутих и мудрих мисли, духовног узрастања на коме се темељи свако постојање, опстанак и напредак.
Интервју водила – Марија Веселиновић / ,,Сазнање“