Споменици културе су сведочанство протеклих времена и својим изгледом пружају податке о времену свог настанка и постојања.У Студеничком крају налази се велики број културно-историских споменика а неки од њих уживају највиши степен државне заштите. Опште је познато да је манастир Студеница уврштен у УНЕСКО-ву Светску баштину, али ваља поменути и остале споменике културе у Студеничком крају који су мање познати.
Манастир Студеница
Споменик уписан на УНЕСКО-ву листу светске баштине
Студеница као најзначајнији манастирски комплекс средњовековне Србије и данас представља велики уметнички и духовни центар српског народа. Од XII столећа, када је основана, ова монашка заједница ни у једном тренутку није прекидала свој вишевековни живот, чији се културни слојеви препознају у низу градитељских и сликарских остварења. Задужбина и гробница родоначелника династије Немањића служила је као узор многим владарима ове лозе, не само као подстицај за подизањем маузолеја који би наликовали Богородичиној цркви, већ и као место где би могли дати свој лични допринос. Тако је, након изградње манастирских бедема и католикона, ту временом настајао низ објеката који је требало да задовољи потребе студеничког братства: трпезарија, Радосављева припрата, цркве Светог Николе и Светог Јована, Краљева црква, конаци, итд. Упоредо са неимарима, радили су у Студеници и бројни сликари, од оних који су ремек-делима византијског живописа XIII столећа обележили пут српског средњовековног сликарства, преко дворске радионице краља Милутина и водећих уметника обновљене Пећке патријаршије, до зографа XIX века. У ризници се чувају неки од капиталних примерака српске примењене уметности. Уписан у Листу Светске културне и природне баштине 1986, манастир Студеница је споменик културе на којем се непрекидно изводе заштитни радови.
Горња испосница Светог Саве (Савово)
Припијена уз стрме стене Чемерна, десетак километара удаљена од манастира Студенице, Горња испосница Светог Саве представља живописан комплекс кога чини јединство природних и градитељских елемената. Датована је у почетку XIII века и везује се за личност и књижевну делатност Саве Немањића. Испосница је лоцирана на тешко приступачном терену. Најстарији објекти – црква, стамбена зграда и цистерна – смештени су на малим проширењима стазе која је на западној и источној страни затворена зидовима са капијама. Храм посвећен Светом Ђорђу је својим северним зидом приљубљен уз литицу. Зидан је ломљеним каменом, једнобродне основе са полукружном апсидом. Осликан је, изгледа, почетком XVII века, у исто време када и црква Богородичиног Покрова у Доњој испосници, а претпоставља се и да је у оба споменика радио Георгије Митрофановић. За стамбени део овог монашког станишта (тзв. Кула) искоришћено је удубљење у стени које је споља затворено једноставним, лучним зидом, док је унутрашњост дрвеним конструкцијама подељена на четири спрата. Испод Куле се налази објекат са две просторије подигнут на месту природног извора. Конзерваторски радови на цркви и Кули завршени су 1994; заштита осталих објеката ове амбијенталне целине тек предстоји.
Доња испосница Светог Саве (Савово)
Храм Богородичиног Покрова налази се десетак километара северозападно од манастира Студенице, у густој шуми, на путу којим се од ушћа Савошнице у Студеницу иде ка Горњој Савиној испосници. Према предању, то је задужбина Немањиног најмлађег сина, Светог Саве. Не постоје писани извори који би потврдили народно веровање. На старину овог култног места можда би указивало постојање спратне конструкције, при чему је подрумска просторија коришћена као костурница, што је случај и са Савином испосницом у Кареји. Доња студеничка испосница је скромних димензија и правоугаоне основе. Цркву чини наос и олтарски простор са две нише које не излазе из равни фасаде. Могуће је да је првобитно постојала и припрата. Почетком XVII века храм је доживео своју прву обнову – унутрашњост је украшена фрескама високог квалитета које се приписују најдаровитијем сликару тог доба, Георгију Митрофановићу. Године 1815. испосница је поново обновљена – вероватно је тада настао конак прислоњен уз северни зид храма тако да чини са њим неодвојиву целину. Четири године доцније, зограф из чувене сликарске породице, Алексије Лазовић, делимично је обновио живопис и насликао иконостас који и данас постоји.
Средњовековни град Маглич
Средњовековни град Маглич налази се на десној обали Ибра, око 25 km југозападно од Краљева на путу за Рашку. Постављен је на уском платоу стеновитог гребена који доминира читавом околином. Град је вероватно подигнут у XIII веку. Између 1324. и 1337. архиепископ Данило II обновио је бедеме, цркву Светог Ђорђа као и друге „прекрасне“ палате и опремио их потребним стварима и књигама. Након пада под турску управу Маглич постаје седиште нахије ширег подручја. Град је био значајан у време Бечког рата (1683–1699) и Другог српског устанка. Са три стране окружен је реком, а на источној страни је кроз стену био прокопан дубоки ров. Основа утврђења је у облику неправилног издуженог вишеугаоника са седам масивних кула и донжоном. На врху бедема постојале су ограђене шетне стазе. У унутрашњости града, у који се улазило кроз лучно засведену капију на северној страни, сачувани су знатни остаци палате и цркве Светог Ђорђа. Црква је једнобродна, издужене правоугаоне основе, са елементима који указују на готска стилска својства. Била је живописана. Источно од цркве је цистерна, а уз бедеме су били објекти за смештај страже и другу намену. Донжон је имао посебну цистерну. На једној од јужних кула налази се помоћни улаз. Археолошки и конзерваторски радови трајали су, са прекидима, од 1960. до 1987. године.
Црква Светог Николе (Ушће)
Црква Светог Николе у Трњацима близу Ушћа подигнута је на месту где су се, према народном веровању, Немањини синови Стефан и Вукан помирили над очевим моштима које су 1208. преношене из Хиландара за Студеницу. Архитектуру храма карактерише једноставна правоугаона основа са полукружном апсидом и наглашена висина грађеивне. Утицај готичких схватања примећује се и на прозорским отворима завршеним тзв. „сараценским” луком. За разлику од зидања које је изведено ломљеним каменом, прозори су исклесани од радочелског мермера, и то монофоре на подужним зидовима, односно бифоре изнад улазног портала и на апсиди. Преовладава мишљење да је до изградње цркве дошло у XIV веку, вероватно и због оно мало живописа сачуваног на унутрашњој и спољној страни западног зида. Остаци фресака на западној фасади готово су сасвим избледели, па је немогуће утврдити њихов садржај. У лунети је свакако било попрсје патрона храма, док су с друге стране истог архитектонског елемента релативно добро очуване представе светих врача, који су изгледа били насликани и у потрбушју лука изнад портала. Стилске одлике овог живописа одређују његово датовање у прву половину XIV столећа. Црква је до 1968. била у изузетно дерутном стању, када је у целини рестаурисана.
Црква Светог Николе, Река (Засеок Палеж)
У брвеничкој жупи, у селу Палеж налази се мала црква посвећена Светом Николи. О овом споменику, данас окруженом сеоским гробљем, не постоје писани извори – непознат је ктитор као и време настанка. Основни део храма је највероватније подигнут у другој половини XIV века, док је припрата касније дозидана. Црква је једнобродна, са дубоком полукружном апсидом и пиластрима који одвајају кратак западни травеј од источног. Полуобличасти свод над наосом нижи је од забата западног зида који доминира спољном визуром грађевине. Зидање је изведено ломљеним каменом. Унутрашњост храма, као и његова западна фасада, били су прекривени фрескама које су делимично сачуване, а једним делом скинуте са зидова и пренете у Народни музеј у Београду још 1947. Иако је бојени слој у великој мери оштећен, између осталог и услед пожара до којег је дошло у непознато време, могуће је наслутити да је ово сликарство дело вештог мајстора чији је цртеж сигуран, а фигуре чврсто моделоване. Стилске и иконографске особености упућују на аналогије у српском живопису друге половине XIV века. Прве конзерваторске интервенције предузете су одмах након завршетка II светског рата. Истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радовина архитектури и живопису извођени су у периоду 1970–1972. године.
Богородичина црква (Врх)
Усред сеоског гробља налази се црква која је мењала патрона, па је – осим као Богородичина, каква је данас – позната и као црква Светог Ђорђа. Клесани натпис над улазом сведочи да је подигнута 1619/20. Мала, делимично укопана грађевина једнобродне је основе са прислоњеним, у темену преломљеним луковима и дубоком полукружном апсидом. Њен свод такође је преломљен у темену и ојачан луком ослоњеним на пиластре, тако да је простор подељен на два травеја. Зидана ломљеним каменом уз секундарно коришћење старијих надгробника, покривена је каменим плочама, а улаз је заштићен надстрешницом ослоњеном на камене конзоле. Живопис је делимично сачуван у олтару и на подужним зидовима. Монументална сцена Свети Ђорђе убија аждају на северном зиду и композиција Причешће апостола, често изостављана из програма малих гробљанских богомоља каква је ова, били би путокази да се препозна искусни мајстор који је докорацију извео непосредно после градње цркве, свакако у трећој деценији XVII столећа. Обимни конзерваторски радови на архитектури изведени су 1968, а на живопису 1974. године.
Црква Светог Алексија (Милићи)
По предању, којем у прилог иде постојање некрополе из XIII–XIV века, на заравњеној узвишици на средокраћи путева сусрели су се градитељи Студенице и Придворице и ту подигли цркву посвећену Сретењу. Нови ктитор, Вукашин, сазидао је и живописао данашњу цркву 1636/7. посветивши је пустињаку Алексију. Три и по столећа потом, Вукашинова црква прославља светог ратника Теодора. Скромна, делимично укопана грађевина једнобродног наоса са полукружном апсидом засведена је полуобличастим сводом. Зидана је притесаним каменом, брижљиво изведеног кровног венца, прозора са каменом транзеном и портала на западној фасади. Пошто је дуго била обрушеног свода, живопис се очувао фрагментарно и то само у доњим партијама зидова, сведен на зону медаљона и стојећих фигура, односно сцену Службе архијереја у олтару. Упркос оштећењима могуће је уочити даровитост сликара и његово неспорно искуство, изражене кроз сигуран цртеж, колористичку обраду и фину моделацију инкарната. Готово калиграфски исписан ктиторски натпис на северном зиду с правом се пореди са рукописом мајстора који су живописали храм Благовештења под Кабларом и наос цркве у Јежевици. Рестаурација обрушене цркве и конзервација фресака изведене су 1972–1973. године.
Црква Светог Николе (Жељезница)
Црква Светог Николе налази се у селу Железница, око 10 km јужно од манастира Студенице. Подигнута је у XVII веку, под утицајем хиландарског градитељства. Археолошки је истражена 1994, а према сачуваним елементима предвиђена је потпуна реконструкција. Црква је правоугаона грађевина подигнута од тесаних квадера камена пешчара, ломљеног притесаног камена и мермерних надгробних споменика. Није утврђено како је изгледала подна површина, једино се може претпоставити да су то биле камене плоче у комбинацији са надгробним споменицима. У цркву се улазило преко ширег степеника од заравњеног ломљеног камена и секундарно употребљених квадера. Источни зид је раван, тако да олтарску апсиду и простор за ђаконикон и проскомидију чине три нише. И нише уз олтарски простор на бочним зидовима (укупно их има четири) изведене су на исти начин, од пажљиво обрађених и профилисаних квадера пешчара са изразитим декоративним претензијама које се огледају у обради камена и разуђеном распореду. За нише, као и за седам прозора, коришћени су мермерни надгробни споменици. На северном углу зида, на улазу у цркву, откривена је конструкција са клупом. У висини крова, на источном и једним мањим делом на северном зиду, сачуван је профилисани венац од пешчара. Црква је имала двосливни кров прекривен ломљеним плочама, а кровну конструкцију чиниле су дрвене греде спајане гвозденим закивцима.
Црква Свете Катарине (Косурићи)
Црква Свете Катарине налази се на гробљу у селу Косурићи, око 8 km јужно од манастира Студеница. По начину изградње и општем изгледу препознају се одлике локалног градитељства, типичне за прву половину XVII века. Црква је у рушевинама и није истраживана. То је мала једнобродна грађевина са полукружном апсидом, зидана од камена пешчара. Била је засведена полуобличастим сводом од сиге, на који је ослоњен двоводни кров од камених плоча. У олтарској апсиди простор за ђаконикон и проскомидију чине две правоугаоне нише, лучно обликоване. За под су искоришћени надгробни споменици са геометријским мотивима. Посебно са источне стране црква је угрожена укопима савремених гробова.
Богородичина црква (Долац)
Богородичина црква у селу Долац налази се пар километара јужно од манастира Студенице. Скоро квадратна основа храма је малих димензија, али његова двоспратна конструкција висока је око 6 m, па издужена силуета више подсећа на кулу него на богомољу. Две истоветне просторије, постављене једна изнад друге и лучно засведене, вероватно првобитно нису ни биле у функцији цркве. Доња просторија је имала један отвор на западној страни, док је она спратна имала чак четири лучна отвора, од којих су северни и јужни били постављени уз источни зид. Претпоставља се да оваква концепција грађевине указује на њен некадашњи фунерарни карактер. У доба деспота Ђурђа Бранковића, тачније 1441/2, дошло је до обнове о чему сведочи делимично сачувани фреско натпис. Како су том приликом зидне површине на спрату живописане, јасно је да су до те године изведене интервенције које су ову просторију претворили у цркву: отвори груписани на источној страни су зазидани и формиран је олтарски простор са плитком апсидом, ђакониконом и проскомидијом. Можда је у исто време призидана и велика припрата. Фреске су сасвим фрагментарно очуване у источном делу храма. Истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови су извођени 1969. године.