Studenički đak do škole pešači 14 kilometara

5. januara 2017. Vesti, Zanimljivosti0

Slavko Koturović, učenik šestog razreda Osnovne škole „Stefan Nemanja“ u Studenici kod Kraljeva, svakog dana od svog sela podno planine Čemerno do škole i nazad prepešači 14 kilometara dok preostali deo puta prelazi autobusom. Po lošem vremenu i zimi, u kasnu jesen i zimi, kad su dani kraći, studeničkog đaka pešaka prati otac Rade, a pas Vučko svom mladom domaćinu svakodnevna je društvo u odlasku u školu i u povratku kući.

Ranim ustajanjem, kratkim pripremama i još ponekim roditeljskim savetom i upozorenjem pa u noć na dug put do škole, tako počinje svaki dan trinaestogodišnjeg Slavka Koturovića iz vrletnog zaseoka Rudine na obroncima Čemerna.

„Kad idem u školu svakog dana ustajem u pet sati. Brzim hodom do autobusa potrebno mi je nešto više od sat vremena, a po snegu i kiši i više, nekada i sat i po. U vreme kišnih dana putem je blato, makadam izrovan, a tek zimi, po snegu koji u ovom planinskom kraju često bude veći od jednog metra, tada je najteže“, kaže mladi gorštak Slavko.
Slavkov otac Rade, navikao je na ranoranilački život. Ranijih godina, baš kao Slavka, do škole je ispraćao i troje starije dece. Dve kćerke i sina.
„Planina je puna divljih životinja-divljih svinja, vukova. Pre neki dan u snegu smo našli trag velikog medveda i moj stariji sin mobilnim telefonom snimio je otisak medveđe šape, tako da moram da pratim Slavka. Putuje noću, vraća se kasno i opasnost iz planine stalno vreba. Kad napada sneg prvo ujutru moram da traktorom raščistim put da bi moj sin krenuo u školu“, priča Rade.
Bez obzira na oštru klimu, izlokani planinski makadam, studenički đak pešak uz baterijsku lampu lako osvaja planinsko u društvu vernog psa Vučka koji pomno prati svaki korak svog mladog domaćina. U osvit zore, posle petog kilometra pešačenja Slavku se pridružuje Kristina Filipović. Školsa drugaricam iz studeničke osnovne škole. Ona i Slavko su jedini učenici u celom kraju.
„Dobro mi druženje, da vreme do autobuske stanice brže prođe. S Katarinom pričam o školi, zadacima, planovima za budućnost. Ona je godinu dana starija, ide u sedmi razred i svaki njen savet mi dobra dođe“, kaže Slavko.
Do dolaska autobusa Slavko uvek ispriča i po neku dogodovštinu s puta, o čestim susretima s divljim životinjama. Želja mu je da uspešno završi školovanje i postene televizijski snimatelj, da zabeleži lepote svog sela, ali i nimalo lak život ono malo njegovih preostalih meštana.

Izvor: RTS