Пред моштима Светог Симеона

19. априла 2017. Песме о Студеници0

Пред моштима Светог Симеона

 
Отворише се врата храма
 
мени слабој и недостојној
 
пред величином Твога сјаја
 
 
У дну цркве белог манастира
 
погнуте главе стојим
 
Време је стало
 
 
Ту сам, крај Твојих моштију богоугодних
 
без гласа од лепоте небеске
 
 
Сузице покајнице и радоснице
 
опроштај траже и захвалност дају
 
 
Слушаш и дарујеш
 
Крепиш и подижеш
 
снагу дајеш
 
мене беживотну покрећеш
 
 
Ево…
 
Ево, већ осећам благодатни огањ
 
љубави Христове
 
 
Ево, већ анђеоска песма у ушима бруји
 
и речи твоје, Свете, ево, већ у срцу осећам,
 
јер дао си их за живот…
 
 
и плодна винова лоза што живот дарује
 
и окупља нас у име Христово,
 
расцветала се у лепоти
 
од Хиландара
 
од сваког Божијег срца
 
Љубављу ме свезала у плодоносни грозд
 
па ми ни рогозина ни камен под главом Твојом
 
у часу разлучења Твога
 
није био тежак.
 
 
Монашки гласови у Студеници
 
узносе душу до обиталишта Божијег
 
Лако ти прилазим као да то није мој корак
 
Лако Ти шапућем као да то нису моје речи
 
 
Реч се заталаса
 
Суза склизну
 
 
Лако ме носи љубав Твоја
 
Као да то нисам ја
 
 
Благослов је Твој
 
дубок
 
и потпун
 
и спасоносан
 
као путоказ
 
изгубљеном у простору
 
 
Ево ме на путу
 
да кретање осмислим
 
не губећи се у очају и сумњи
 
 
Ево ме на путу
 
да благослов сачувам
 
трајањем и кретањем
 
и човечношћу и љубављу
 
 
Као да се сада све смирило…
 
Пројавило…
 
Разданило…
 
 
Валентина Златановић – Марковић