Избором најлепших радова завршен је Књижевни конкурс о манастиру Студеници. У категорији ПОЕЗИЈА Иван Рајовић из Краљева освојио је Треће место са песмом ,,Студеница“
Kако смо мајушни
под твојим дуговеким зидинама
светиониче божанског сјаја
што осветљаваш хриди убогих душа
које озарене постојаношћу и надом
путују у бескрај.
Растемо под твојим мермерним скутом
мајко дојиљо,
прекрасна стварности
отеловљених илузија
благо наднесена над нашим
хиљадугодишњим кошмаром.
Твоја неоскрнављена,
девичанска нагота,
величанствено се узноси
над временом и простором,
над животом и смрћу,
патњом и уништењем,
сапутнице одважних и смерних.
Изнад твоје куполе уздиже се свемир,
звезде ти чуче на порталима
и тихи ехо Расткових корака
по затегнутој површини вечности
тиња у угловима твоје утробе,
обасјан пламичцима воштаница.
Студено ти лице оплемењује топлином
и звуком векова
наталожених у твом чедном изгледу
из којег сазнање себе,
времена и људи,
траје над смртницима и свецима,
земаљски,
а тако близу Богу.
Ти израњаш из средњовековља
са Србијом под мишком
и стремиш ка будућности,
не осврћући се,
не застајкујући
пред резама и ланцима освајача,
ношена одсјајем сопственог лика
у свести народа.
Самим својим постојањем
претвараш идеале у материју,
кристалу
из ризнице Немањића,
фреско нашег успења
на зиду свеколиког безнађа.
Белино
разасута по брдима и пашњацима,
окамењена веро Срба,
лепету крила над пустаром људског живљења,
круно избављења из чељусти мрака,
предводнице нежног шапата,
још неисказана благости и самилости,
осамстоока,
осамсторука,
осамстоглава,
заштитнице умних и просветљених,
кљастих и неуких.
Ти си појило на којем се окрепљују мозгови,
ти си срце које пулсира у грудима Србије,
ти си визија спаса и опстанка,
сведочанствостуstuстуst
прошлости и будућности истовремено.
И нека студ зеница
навикнутих на топлину твојих додира
никада не бљесне ни у једном оку
у којем твоје зидине
уклесаше траг своје вечитости.
