Izborom najlepših radova završen je Književni konkurs o manastiru Studenici. Posebno pohvaljujemo učenicu 7. razreda osnovne škole, Jovanu Hadži Purić iz Batajnice i njen rad „Studenica – naša kolevka i naš putokaz”
U srednjem veku, pre više od 800 godina širom Evrope živeli su slavni vitezovi, knezovi, princeze i kraljevi: Ričar Lavlje Srce, Filip Avgust, Jaroslav, Leopold, Hajnrih…
Našom zemljom tada vlada slavna loza Nemanjića.
Beše to doba kada se osnivaju prvi fakulteti i poznati univerzitet širom Evrope. U našoj zemlji, Stefan Nemanja gradi duhovnu i kulturnu riznicu – manastir Studenicu.
Godine prolaze i ja svakim danom saznajem nove detalje iz biografije vladara koji su vladali našom planentom. Divim se odlučnosti ruskih knezova, savršenom znanju geometrije koji je koristio Napoleon u artiljeriji, Leonidinoj strategiji u borbi sa Persijancima… Ali, još uvek nisam naišla na životopis neke vladarske loze koji bi posvedočio da je postojao princ koji je utabanu životnu stazu zamenio za podvižnički život u manastiru u ruševinama koji tek treba da se izgradi u nepristupačnoj planini u drugoj zemlji.
Potom se taj princ vraća u svoju zemlju u manastir Studenicu, povlači u isposnicu do koje se stiže uskom šumskom stazom i osniva prepisivačku školu u nedostupnoj klisuri. Pokušavam da zamislim da li bi neko iz moje porodice ili iz moje škole mogao da ponovi takav podvig. Rastko Nemanjić nam je svima dao primer kako čovek može da uzrasta duhovno do nebeskih visina.
Zraci Sunca su se probili i ovog avgustovskog jutra da osvetle kupolu manastira Studenica. Tokom letnjeg raspusta moja tri brata i ja dolazimo zajedno sa drugarima iz višedetnih porodica na poslušanje u carsku Lavru koju su osnovali Nemanjići. Ni ovog jutra nam nije bilo teško da ustanemo i spremno učestvujemo u jutarnjoj molitvi nakon koje sledi Liturgija.
Braća stoje u desnom delu Crkve iza sarkofaga sa moštima monaha Simona, nekadašnjeg srpskog kralja Stefana Prvovenčanog. Malo su se jutros prepirali oko grifona koji nas dočekuje na ulazu u Bogorodičinu crkvu. A ja sam već naučila da dolivam vodu umesto ulja u vatrenim diskusijama moje braće. Dok stojim iza kivota sa moštima Svete Anastasije, zamišljam stari Ras i molitve majke kada je doznala za svađu među sinovima. Još jednom se divim Svetom Savi koji je nad moštima Svetog Simeona izmirio zavađenu braću. Kao što i danas svakog od nas boli nesloga u našoj kući, u našoj školi. Ali nije uvek jednostavno pronaći pravu reč koja će otopiti hladna srca. Sveti Sava je znao kolika je moć izgovorene i napisane reči, te je koristio mač mudrosti i u ovoj borbi. Baš kao što je i opisano u stihovima Vojislava Ilića „ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi”.
Sveti Sava je gledao na Srbiju duhovnim očima i video je da gladnim i žednim ljudima su potrebne bolnice.
U manastiru Studenici se čuvaju ostaci prve srpske bolnice. U riznici manastira možemo saznati da Sveti Sava nije zaboravljao ni ljude koji su bili gladni znanja, a željni pravde. Zato je osnivao centre naše pismenosti i pisao zbornik zakona. Duhovne oči Svetog Save su videle da je naša zemlja kuća podignuta na sred puta koja spaja istok i zapad.
Zato je mnogo putovao da bi toj kući osigurao siguran krov i jake zidove. Pomagao je bratu, kralju Stefanu Prvovenčanom, da sklapa povoljne vojne saveze. U starom konaku manastura Studenica vidimo kao na dlanu i Bogorodičinu crkvu i Kraljevu crkvu i Nikoljaču, i staze koje nam je ostavio Sveti Sava kao putokaz da kad krenemo u daleki svet ne zaboravimo da je pre više od 8 vekova naš prvi arhiepiskop započeo sa ušća Savošnice u Studenicu svoja putovanja u Svetu zemlju i Bugarsku da pomogne srpskoj crkvi i srpskoj državi da bude poštovana i uvažavana.
Preporučujem svima koji mogu da posete manastir Studenica i da pažljivo osmotre fresku iz Kraljeve crkve koja zrači toplinom i milinom. Na toj fresci vidimo Bogorodicu koja grli novorođenog Hrista dok u pećini magarac i vo brižno greju bebu svojim dahom. Baš kao što zvona sa Nemanjićkih crkava greju i krepe naš narod već više od osamsto godina.
