Као саветник у раду на серији „Немањићи“ провео сам ову недељу на снимању у рашким манастирима. Необично и интензивно искуство.
И раније сам био у Студеници, Сопоћанима, у Петровој цркви, снимао сам документарне филмове и серије, први пут сам био и у Црној Реци, али до сада нисам учествовао у снимању у манастирима са глумцима. Пуно је утисака из свих великих светиња, али у Студеници је било заиста посебно, скоро потресно.
Ретко у данашњој Србији долази до склада који прижељкујемо и надамо му се стидљиво као неком чуду. А по мени у Студеници се догодило мало чудо.
Велика телевизијска екипа, глумци и статисти, све заједно око двеста људи, два дана су изводили компликоване филмске радове у нашем најважнијем манастиру а да није било никакве нервозе. Све је и даље функционисало манастирски, са монасима добрим и стрпљивим домаћинима и ужурбаним али мирним професионалцима који су шпартали по манастирској порти и у самој цркви.
Тако искрену и детиње чисту веру или макар поштовање какво је складно показала окупљена екипа на почетку снимајућег дана пред откривеним моштима преподобног Симона, краља Стефана Првовенчаног, ретко можете у данашњој Србији да сретнете. А није увек тако на снимањима.
Затим су одлични глумци оживљавали историјске ликове који су пре осамсто година стајали на истим, али баш истим местима где и они сада и радили оно што је снимано сада.
Потресно и необично. Још увек размишљам о том чудном пробијању границе времена и сусрету изван времена. У цркви. А баш у цркви је тај сусрет једино и могућ и светао.
Није било потребно да се прави више дублова сусрета помирења Стефана и Вукана, то је одмах било то.
А паралелно снимању одвијале су се и редовне активности манастира. Ујутро се служила литургија, увече вечерња, ходочасници са свих страна су у паузама снимања улазили у Богородиину цркву, било је и крштења.
За тренутак Студеница је изгледала као нека надреална слика манастира будућности који је старији од прошлости коју можемо да досегнемо.
И то су сви осетили. И екипа и монаси. Растали смо се у љубави и пошли на следеће локације. Тешко за поверовати, али има много сведока, није ово само моја идеализована приповест.
Многи из екипе су ми касније стидљиво прилазили да се распитају о још понечему што су осетили а нису у потпуности разумели, а што им је отворило неке нове погледе. Нисам сигуран да сам умео да им одговорим, јер и ја још увек сређујем утиске. Не знам како ће на крају серија испасти. Надам се добро. И навијам да серија успе, очекујући прилику да направимо филм о духовној димензији почетка наше државне историје, који већ дуже времена са сарадницима припремам.
У серији „Немањићи“ су колико видим више испраћени главни историјски догађаји епохе кроз које мора брзо да се пролази. Материјал који сам ја видео изгледа одлично. Редитељ Марко Маринковић је сјајан човек и професионалац, глумци одлични, директор фотографије, костимограф, сценограф, не стају. Раде са пуном свешћу о одговорности коју супреузели. У оваквим пословима никад са сигурношћу не може да се зна какав ће бити финални резултат, али што се мене тиче – најважније се догодило.
С пуним поштовањем Срби су коначно посегли за својом драгоценом историјом. Парадоксалним стицајем околности, баш у време кризе и негирања националног идентитета поставља се темељ за озбиљније сагледавање наше историје. Боже помози нама, данашњим Србима, да одговоримо великим стремљењима и постигнућима наших предака.