Kao savetnik u radu na seriji „Nemanjići“ proveo sam ovu nedelju na snimanju u raškim manastirima. Neobično i intenzivno iskustvo.
I ranije sam bio u Studenici, Sopoćanima, u Petrovoj crkvi, snimao sam dokumentarne filmove i serije, prvi put sam bio i u Crnoj Reci, ali do sada nisam učestvovao u snimanju u manastirima sa glumcima. Puno je utisaka iz svih velikih svetinja, ali u Studenici je bilo zaista posebno, skoro potresno.
Retko u današnjoj Srbiji dolazi do sklada koji priželjkujemo i nadamo mu se stidljivo kao nekom čudu. A po meni u Studenici se dogodilo malo čudo.
Velika televizijska ekipa, glumci i statisti, sve zajedno oko dvesta ljudi, dva dana su izvodili komplikovane filmske radove u našem najvažnijem manastiru a da nije bilo nikakve nervoze. Sve je i dalje funkcionisalo manastirski, sa monasima dobrim i strpljivim domaćinima i užurbanim ali mirnim profesionalcima koji su špartali po manastirskoj porti i u samoj crkvi.
Tako iskrenu i detinje čistu veru ili makar poštovanje kakvo je skladno pokazala okupljena ekipa na početku snimajućeg dana pred otkrivenim moštima prepodobnog Simona, kralja Stefana Prvovenčanog, retko možete u današnjoj Srbiji da sretnete. A nije uvek tako na snimanjima.
Zatim su odlični glumci oživljavali istorijske likove koji su pre osamsto godina stajali na istim, ali baš istim mestima gde i oni sada i radili ono što je snimano sada.
Potresno i neobično. Još uvek razmišljam o tom čudnom probijanju granice vremena i susretu izvan vremena. U crkvi. A baš u crkvi je taj susret jedino i moguć i svetao.
Nije bilo potrebno da se pravi više dublova susreta pomirenja Stefana i Vukana, to je odmah bilo to.
A paralelno snimanju odvijale su se i redovne aktivnosti manastira. Ujutro se služila liturgija, uveče večernja, hodočasnici sa svih strana su u pauzama snimanja ulazili u Bogorodiinu crkvu, bilo je i krštenja.
Za trenutak Studenica je izgledala kao neka nadrealna slika manastira budućnosti koji je stariji od prošlosti koju možemo da dosegnemo.
I to su svi osetili. I ekipa i monasi. Rastali smo se u ljubavi i pošli na sledeće lokacije. Teško za poverovati, ali ima mnogo svedoka, nije ovo samo moja idealizovana pripovest.
Mnogi iz ekipe su mi kasnije stidljivo prilazili da se raspitaju o još ponečemu što su osetili a nisu u potpunosti razumeli, a što im je otvorilo neke nove poglede. Nisam siguran da sam umeo da im odgovorim, jer i ja još uvek sređujem utiske. Ne znam kako će na kraju serija ispasti. Nadam se dobro. I navijam da serija uspe, očekujući priliku da napravimo film o duhovnoj dimenziji početka naše državne istorije, koji već duže vremena sa saradnicima pripremam.
U seriji „Nemanjići“ su koliko vidim više ispraćeni glavni istorijski događaji epohe kroz koje mora brzo da se prolazi. Materijal koji sam ja video izgleda odlično. Reditelj Marko Marinković je sjajan čovek i profesionalac, glumci odlični, direktor fotografije, kostimograf, scenograf, ne staju. Rade sa punom svešću o odgovornosti koju supreuzeli. U ovakvim poslovima nikad sa sigurnošću ne može da se zna kakav će biti finalni rezultat, ali što se mene tiče – najvažnije se dogodilo.
S punim poštovanjem Srbi su konačno posegli za svojom dragocenom istorijom. Paradoksalnim sticajem okolnosti, baš u vreme krize i negiranja nacionalnog identiteta postavlja se temelj za ozbiljnije sagledavanje naše istorije. Bože pomozi nama, današnjim Srbima, da odgovorimo velikim stremljenjima i postignućima naših predaka.
