Мог’о би човек стајати довек
овде где камен на Небо мирише,
док разум слуша шта говори душа
осећаш како светиња дише.
Невидљиво било у грудима мило
враћа дамаре вечног живота,
простор и време, страх и дилеме
нестају у окенану красота.
*
Ту где су боје скупље од злата,
цело је Небо стало под свод.
Ту где се срећу Исток и Запад,
у већност плови мермерни брод.
*
Тихо, без шума, на језику ума
незнано, тајно зборе небеса,
унутрашњем слуху и лако је духу
као да ниси од крви и меса.
Вечност без краја у једно спаја
Данас и јуче у стварност исту,
Богом јака лоза предака
милује своје чедо у Христу.
*
Ту где су боје од злата скупље,
Ствари лепотом зраче изнутра.
Све мудрости светске одјекују шупље
Ту где су данас и јуче и сутра.
*
Ту где од злата скупље су боје,
Дивна је истина сликана давно.
Промислом Божијим да вечно постоје,
Да нас надахњују православно.
***
Аутор: Небојша Мастиловић