Mog’o bi čovek stajati dovek
ovde gde kamen na Nebo miriše,
dok razum sluša šta govori duša
osećaš kako svetinja diše.
Nevidljivo bilo u grudima milo
vraća damare večnog života,
prostor i vreme, strah i dileme
nestaju u okenanu krasota.
*
Tu gde su boje skuplje od zlata,
celo je Nebo stalo pod svod.
Tu gde se sreću Istok i Zapad,
u većnost plovi mermerni brod.
*
Tiho, bez šuma, na jeziku uma
neznano, tajno zbore nebesa,
unutrašnjem sluhu i lako je duhu
kao da nisi od krvi i mesa.
Večnost bez kraja u jedno spaja
Danas i juče u stvarnost istu,
Bogom jaka loza predaka
miluje svoje čedo u Hristu.
*
Tu gde su boje od zlata skuplje,
Stvari lepotom zrače iznutra.
Sve mudrosti svetske odjekuju šuplje
Tu gde su danas i juče i sutra.
*
Tu gde od zlata skuplje su boje,
Divna je istina slikana davno.
Promislom Božijim da večno postoje,
Da nas nadahnjuju pravoslavno.
***
Autor: Nebojša Mastilović